OkoTVoko: Nostalgija

Nikad više neće biti takvih harizmatičnih komentatorki koje će opisivati šljokice i odevne kombinacije klizačica. Nikad više onoga što je predstavljao Mladen Delić „Ludnica, ljudi moji, šta je ovo?”

Javno su mnoge pevačice i pevači progovorili kako nije bilo nimalo prijatno što su mnogi likovali nad njihovom sudbinom. Otkud toliki hejt. Otkud da se radujemo tuđoj nesreći. Otkud da se s koronom pojavilo sve najgore u ljudskom rodu. Zašto se olako sudi o drugim ljudima, posebno o veličinama. Bilo nam je lepo da se na mrežama smejemo Josipi Lisac ali bilo je fenomenalno i da je hejtujemo. Sudićemo o svakoj javnoj ličnosti. Imati o svemi mišljenje od teorija zavere, medija do medicine. Ono da je svaka javna ličnost podložna kritici dolazi da se po celom regionu pljuje po javnim ličnostima. I pominjanje Bore Đorđevića, Minimaksa i stavljanje ljudi isključivo kroz ideološku prizmu, a ne kroz to šta su uradili, govori da ostrašćenost ne postoji samo na jednom mestu. Ajde sad kad je cela Evropa zatvorena, pa udri po kolektivnoj frustraciji po drugim ljudima. Udri. Najlakše je anonomino ostaviti komentar. Ocrniti nekog.

Najlakše je koristiti nekog kao toalet papir za jednokratnu upotrebu. Nije smešno. Nije smešno što smo došli do toga da nam je taj papir toliko bitan. Nije ni smešno što se seksualna afera koristi u satirične sprdačine. Ništa nije smešno dragi moji. Sve je tužno. Nekad smo se voleli. Nekad smo se poštovali. Nekad su postojale emisije koje smo pamtili. Nekad su javne ličnosti imale prava da imaju mana. Ovde je sve prevršilo meru. Sve je postalo kao jedan veliki medijski cirkus gde svako ima pravo da iznese svoje mišljenje, da se svačija reč uzima kao bitna i da je hejterizam ili mrziteljstvo postalo novi oblik verbalnog šovinizma.

Mnogo se uzdam, dragi moji prijatelji, da će Jupiter i Saturn u Vodoliji da nam donese više humanosti. Da smo izučili pouke od ovoga do čega nas je pandemija dovela. A dovela je do toga da nam je pod hitno potreban sedativ protiv koronarne agresije isfrustriranih.

Kako se ja lečim? Gledam stare televizijske emisije. Kopam po arhivima. Čuvam svoju dušu od zla u zverinjaku. Verujem i dalje da lepa reč i gvozdena vrata otvara. Verujem da se u životu postiže više praštanjem i nežnošću nego gvozdenom disciplinom. Koga god da pitam kako je, bilo da živi u Minhenu, Mariboru, Sarajevu, Makarskoj, Beču, Njujorku, Londonu, Nišu, Prokuplju, Kikindi, Vršcu, Somboru, Beogradu....koga god da pitam kako je, nikome nije dobro, svi su pukli, a agresivnost nije rešenje. Treba da pogledamo u duboke bezdane svoje duše i da vidimo gde je spasenje. I ako je period takav da nam je daljinski upravljač najbolji prijatelj. Nemojte da on bude upaljen na pogrešnoj strani. Nemojte dozvoliti da vas histerija i panika medija odvede u ćorsokak. Često uhvatim sebe kako su me mediji uspaničili. I izađem na ulicu i tamo vidim neki normalan svet. Možda su mediji, Neptun, obmana, panika. Ali u danima koji dolaze dok se ne reši globalni problem, ceo svet je „u banani”, u problemu. Nema leka apoteka dok ne proverimo sve „vinkle” u sopstvenoj glavi. I ako me pitate zašto sam romantična budala, to je zato što pamtim samo ona „dobra, dobra stara vremena”.

Aleksandar Filipović