OkoTVoko: Neki novi klinci

Ili gledamo odloženo ili Jutjub. Upoznao sam Marka koji sa 11 godina recituje Đorđa Balaševića i zna ceo opus i peva mi pesme Tome Zdravkovića. Omiljena mu je „Kafana je moja sudbina i ponoć je”. Potom sam upoznao IT stručnjake, istoričare, psihologe koji u malom prstu drže istoriju domaće popularne muzike kao da su napamet proučavali dela Pere Janjatovića ili Siniše Škarice. Neverovatno koliko mi imamo mladih, pametnih ljudi koji ne dozvoljavaju da im neko utiče na intelekt i ukus. Znam profesora Engleskog koji obožava Natašu Bekvalac i znam jednog Aleksandra koji je diplomirao i doktorirao na hitovima Dragane Mirković.

Smatram da je pogrdna reč ako vas neko nazove estradom jer to je nekad bila stvar prestiža u onoj bivšoj velikoj državi. Sreo sam toliko hirurga koji uspešno operišu uz hitove Saše Matića, Harisa Džinovića i Miroslava Ilića, Lepe Brene. Jedna vrsta lažnog elitizma koji nam se stalno nametao doveo je do toga da ovde caruju kič i šund.

U samo sedam dana na Hrvatskoj televiziji su gostovali braća Teofilovići i Peca Popović. Zašto su toliko u Bosni i Sarajevu popularne zvezde Granda i zašto narodna muzika briše sve granice i ideološke svađe. I na kraju zašto se kroz pesmu mrzimo. Zašto se pevaju takve pesme jer ne znam pitomije ljude od ljudi u Priboju koji su uspevali da im sve u sirotinji košta sto dinara. Sto dinara je bio linijski taksi pa se više njih vozilo u  njemu. Sto dinara je bilo piće u restoranu, parče pice. Izlazak. Ne znam zašto je progovorio medijski ekstremizam kada sam najlepše dane provodio na Danima Danila Lazovića. Video fantastične ljude koji recituju i ljuduju.

Imam sreće da sam rođen u Novom Sadu. Da znam šta je to multietnička sredina. Da su mi prve ljubavi bile Mađarice i Sremice. Imam sreću da sam u centru sretao Đoleta Balaševića i da sam mu se divio kako je spontan i prirodan. Imao sam i sreću da su mi prve ploče u životu „Ljubio sam snašu na salašu” i „Mojoj mami mesto maturske slike”, „Ranog mraza”. Imao sam veliku čast da poznajem braću Vranešević i da sarađujem sa Dinom Vranešević. I zaista mi je bilo smešno da objašnjavam nekom zašto je bilo moje demokratsko pravo da zovem Tajči kao što je bilo demokratsko pravo da zovem Jecu, Cecu, Nedu, Bebi Dol ili Josipu.

Svet nije crno-beli kako žele da ga predstave naši mediji. Život je elementarna nepogoda. Potreban je samo trenutak nepažnje, nešto stresa i evo te već u „Sabirnom centru” na ispovesti kod Svetog Petra. I život nije slikanje na televiziji. I ego. Život je sreća ako ga provedeš nasmejan uživajući u svakom danu. Ne možeš živeti lepo ako stalno gledaš u tuđe dvorište i ljubomorišeš. Ne možeš biti srećan ako si licemeran i mrziš druge. I ne možeš biti srećan ako te ne pogodi neka lepa pesma ili uspomena.

To su sve naši medij zaboravili. Samo je trka za profitom, novim formatima, novima licima... Izmišlja se topla voda. Ljudska pohlepa je uzrok sveg zla - ratova, korone... Što bi rekao doktor Rambo Amadeus nacionalizam je tema za one koji imaju do 300 evra u džepu. Svako ko ima hiljadu evrića ima pametnija posla nego da gleda televiziiju ionako nam je mobilni telefon postao najboji prijatelj, najposećeniji medij, seksualni animator. Viber mu dođe kao mentalni vibrator i glavni informator. Nije vest dana ili vic ako ga nisi dobio na toj aplikaciji. Zato bežite svi na vajber, vatsap, telegraf ili tik-tok. Ne zaboravite koliko često život proleti mimo vas.

„Ne možete uticati na vetrove, ali možete podesiti jedra”, Karl Gustav Jung. Ne možete da utičete na geo politiku, na pandemiju, na opšte otuđenje i licemerje. Ali možete da provedete svaki dan lepo zato što ćete birati šta slušate, sa kim se družite i ko vas energetski ispunjava ili crpi.