ОкоТВоко: Неки нови клинци
Од како сам променио медиј и прешао на радио, упознао сам неке људе. Кажу „знамо те цео свој живот али више не палимо телевизију”.
Или гледамо одложено или Јутјуб. Упознао сам Марка који са 11 година рецитује Ђорђа Балашевића и зна цео опус и пева ми песме Томе Здравковића. Омиљена му је „Кафана је моја судбина и поноћ је”. Потом сам упознао ИТ стручњаке, историчаре, психологе који у малом прсту држе историју домаће популарне музике као да су напамет проучавали дела Пере Јањатовића или Синише Шкарице. Невероватно колико ми имамо младих, паметних људи који не дозвољавају да им неко утиче на интелект и укус. Знам професора Енглеског који обожава Наташу Беквалац и знам једног Александра који је дипломирао и докторирао на хитовима Драгане Мирковић.
Сматрам да је погрдна реч ако вас неко назове естрадом јер то је некад била ствар престижа у оној бившој великој држави. Срео сам толико хирурга који успешно оперишу уз хитове Саше Матића, Хариса Џиновића и Мирослава Илића, Лепе Брене. Једна врста лажног елитизма који нам се стално наметао довео је до тога да овде царују кич и шунд.
У само седам дана на Хрватској телевизији су гостовали браћа Теофиловићи и Пеца Поповић. Зашто су толико у Босни и Сарајеву популарне звезде Гранда и зашто народна музика брише све границе и идеолошке свађе. И на крају зашто се кроз песму мрзимо. Зашто се певају такве песме јер не знам питомије људе од људи у Прибоју који су успевали да им све у сиротињи кошта сто динара. Сто динара је био линијски такси па се више њих возило у њему. Сто динара је било пиће у ресторану, парче пице. Излазак. Не знам зашто је проговорио медијски екстремизам када сам најлепше дане проводио на Данима Данила Лазовића. Видео фантастичне људе који рецитују и људују.
Имам среће да сам рођен у Новом Саду. Да знам шта је то мултиетничка средина. Да су ми прве љубави биле Мађарице и Сремице. Имам срећу да сам у центру сретао Ђолета Балашевића и да сам му се дивио како је спонтан и природан. Имао сам и срећу да су ми прве плоче у животу „Љубио сам снашу на салашу” и „Мојој мами место матурске слике”, „Раног мраза”. Имао сам велику част да познајем браћу Вранешевић и да сарађујем са Дином Вранешевић. И заиста ми је било смешно да објашњавам неком зашто је било моје демократско право да зовем Тајчи као што је било демократско право да зовем Јецу, Цецу, Неду, Беби Дол или Јосипу.
Свет није црно-бели како желе да га представе наши медији. Живот је елементарна непогода. Потребан је само тренутак непажње, нешто стреса и ево те већ у „Сабирном центру” на исповести код Светог Петра. И живот није сликање на телевизији. И его. Живот је срећа ако га проведеш насмејан уживајући у сваком дану. Не можеш живети лепо ако стално гледаш у туђе двориште и љубоморишеш. Не можеш бити срећан ако си лицемеран и мрзиш друге. И не можеш бити срећан ако те не погоди нека лепа песма или успомена.
То су све наши медиј заборавили. Само је трка за профитом, новим форматима, новима лицима... Измишља се топла вода. Људска похлепа је узрок свег зла - ратова, короне... Што би рекао доктор Рамбо Амадеус национализам је тема за оне који имају до 300 евра у џепу. Свако ко има хиљаду еврића има паметнија посла него да гледа телевизиију ионако нам је мобилни телефон постао најбоји пријатељ, најпосећенији медиј, сексуални аниматор. Вибер му дође као ментални вибратор и главни информатор. Није вест дана или виц ако га ниси добио на тој апликацији. Зато бежите сви на вајбер, ватсап, телеграф или тик-ток. Не заборавите колико често живот пролети мимо вас.
„Не можете утицати на ветрове, али можете подесити једра”, Карл Густав Јунг. Не можете да утичете на гео политику, на пандемију, на опште отуђење и лицемерје. Али можете да проведете сваки дан лепо зато што ћете бирати шта слушате, са ким се дружите и ко вас енергетски испуњава или црпи.