OkoTVoko: Miki Milane

Boris Isaković je izvanredno skinuo lik Slobodana Miloševića. Milan Marić igra Čedu Jovanovića u seriji i mnogo je zgodniji od pravog Čede, iako su mu u moje vreme početaka televizije, pisali transparente i nosili bedževe „Čedo, ženi me”. Milan je mnogo bolji frajer. Cela kolumna je u duhu imena Milan. Milan Milutinović predsednik Srbije se nikad Slobi nije javio na telefon. Uliks Fehmiu uspeva imitiranjem da nekako dobaci do karikature Zorana Đinđića, ali pošto sam ga poznavao, jako je to daleko od premijera koji je mogao spasiti Srbiju.

Neobično mi je i geganje Slavice Đukić Dejanović u seriji, pošto Slavicu znam lično. To je jedina ovdašnja psihijatrica, uz Sandru Rašković Ivić, kod koje bih pristao da odem na psihoterapiju, jer obe žene deluju sedativno.  Slavica Đukić Dejanović mi deluje kao imitiacija u viđenju Katarine Živković dok je Svetlana Ceca Bojković u jednoj od svojih briljantih epizoda. Upravo je Ceca pokazala duh tog vremena i kako su neke gospođe bile ideološki zaljubljene u svog idola Slobu. Ni Tita nisu toliko volele kao Slobodana. Tog dana kada je uhapšen Milošević, prekinuta je emisija „Tabloid”, a verovali ili ne gostovala je Vesna Počuča Šana, poznata po spotu Milana Babića....„ja imam Šanu, Šana ima manu”. Mana Šanina su bile velike grudi kao u Vesne Vukelić Vendi. I ta emisija je bila prekinuta na pola kad je bio hapšen Sloba. Kad se setim javljanja reportera BK televizije i RTS-a, ovo što sada gledam izgleda mi prilično pozorišno.

Uopšte problem svih tih novih serija i „Porodice” i „Aleksandra od Jugoslavije” što je mnogo pozorišnog u njima. Ima dosta teatralnosti i drame i to malo smeta kod serija. Kada je gluma stvarna pokazuje uloga Žarka Lauševića u seriji „Aleksandar od Jugoslavije”. Jednostavno čovek je toliko ubedljiv u svojoj epizodi da bismo mogli samo Lauša da gledamo i da bindžujemo.

Za svako poštovanje je što se televizije trude da nam ponude serije koje imaju tematiku iz naše neposredne prošlosti čije traume nismo još prevazišli. Jer nije još prošlo dovoljno istorijske distance da bismo sagledali šta se sve dešavalo sa porodicom Slobodana Miloševića. Sloba se nije pojaviljavao mnogo na televiziji ali je uvek bio zahvalan za sve imitatore. Po pravilu to je nabolje radio Dragoljub S. Ljubičić Mićko. Ali čini mi se da nijedna serija pa ni „Aleksandar od Jugoslavije”, ne može na pravi način da nam dočara šta nam je sve donela Jugoslavija, kakve sve radosti i istorijske patnje. Kao što je „Porodica” hrabar pokušaj da se istorija predstavi na novi način. Sve je istorija. Ako se Nada Topčagić pojavila na „San Remu”, a voditelji „Kurir televizije” i deca u školama pevaju pesmu „Miki Milane” Vere Matović - očigledno postoji žal da se vrate stara dobra vremena. Zbog pandemija, silovanja, pedofilije, govora mržnje - želimo ova nova vremena da zaboravimo.

Nije ni čudo da je došlo vreme da se emisija Tabloid penzioniše. Zašto da nas neko seća da su nekad postojala bolja vremena. Hoće da se proturi teza da je Maja Berović atraktivnija od Tajči ili da je Milica Todorović zabavnija od Zorane. To su stvari koje se jednostavno ne porede. Ona stara vremena iz Jugoslavije su bila lepša. I možete me zbog tog stava baciti u masovni hejt ali reći ću samo jedno - student nije zapalio žito i lajte kere Jakovsfelda. Ovo što danas proživljamo je toliko strašno da ćemo sve, pa i prošlost praviti od blata. A možda i nije tako strašno ako je Vojislav Šešelj zaspao u stolici „Hit tvita”. Nikad više programa a nikad manje lepih sećanja. I zato ću da navijem  Jutjub i da pustim „Miki Milane, baš mi nedaš mira, ma nije moje srce od papira”.

Aleksandar Filipović