OkoTVoko: Artur, Endi, reli i zdravstveni turizam
Na nedavno završenom Evropskom prvenstvu u atletici jedan od najviše emitovanih inserata bila je scena u kojoj desetobojac Artur Abele plače pred celim stadionom, pošto je posle silne borbe uspeo konačno da osvoji zlato u ovoj prestižnoj disciplini.
No, suze velikog atletičara ne bi bile toliko zanimljive da kamerman nije dobio zadatak da objektiv približi na nivo elektronskog mikroskopa, kako senzacije gladna publika ne bi ostala uskraćena za prikaz emocionalnog izliva jednog od njenih heroja.
Slična stvar dogodila se nedavno na Vimbldonu, kada je povratnik u tenis Endi Marej, posle teške borbe u pet setova savladao protivnika, a onda seo i zaplakao iz glasa. Umor, frustracija, osećaj pobede, sve emocije mesecima potiskivane, isplivale su na površinu. No, ni peškir preko glave, ni činjenica da je u pitanju domaći igrač, nisu sprečili režiju da naredi kamermanu da nabije objektiv Mareju ispod brade, kako bismo mogli da izbrojimo uzdahe i suze.
Otkud toliko interesovanje za tuđ jad?
Otkada je sveta i veka izabrane pojedince masa je uzdizala u visine, samo zato da ih posle, kad pokažu slabost, sruši sa zadovoljstvom. Razlog? Psiholozi kažu da je u osnovi interesovanja za tuđu nesreću strah od sopstvene. Drugim rečima, ako se nekom od perjanica desi nešto loše, to je siguran znak da nama neće. Ne čudi zato što se kunemo u onu narodnu „Neće grom u koprive“. Drugi, a možda i važniji razlog bolesnog zanimanja za nesrećne događaje jeste činjenica da oni pokazuju ravnotežu u svemiru: eto, i ovim polubogovima dešava se da zaplaču, da ih menadžer prevari i žena ostavi. Onda nam i njihovi milioni, jahte, avioni i kamioni da izgledaju tako privlačno, a to je i siguran znak da su obični ljudi, baš kao i prosečan gledalac s druge strane plavog ekrana. A sve to znači da bi svaki mali Homer Simpson sigurno postao prebogati gazda mister Berns - samo da mu se nije desio život. Ili neka slična munja.
I ne, nisu samo sportisti žrtve trenda hvatanja idola u padu. Na meti radoznalih očiju su i muzičari, političari, zabavljači raznih vrsta i formata, ali i naučnici i medijske ličnosti poput Elona Maska i Marka Zakerberga, na primer. Ovaj potonji morao je da, pored ispitivanja pred porotom sačinjenom od predstavnika Senata SAD, pretrpi i seriju animacija i fotomontaža u kojima je njegovo ozbiljno, bledo lice poređeno s vanzemaljcima. Iako većina onih koji su mu se podsmevali nije palo na pamet da obriše svoj Fejsbuk nalog, te je činjenica da se poslednji, ipak, smeje Mark. Ali, to je neka treća priča.
No, da se vratimo na televiziju. Iako je Fifa svojevremeno dala uputstvo organizatorima prenosa o zabrani prenošenja scena nasilja i provociranja na stadionima, nekako je po strani ostala priča o snimanju povreda i nesreća koje ponekad prate sportske događaje. Tako smo imali priliku da vidimo i čujemo pucanje potkolenice na jednom fudbalskom meču, u ušima mi još uvek zvone krici Lindzi Von koja se ozbiljno povredila pre par godina na spustu, a neki pamte i smrt ruskog skakača s daske koji je u crveno obojio bazen...
Od tih scena nekada su se pred Novu godinu pravili specijali kojima se popunjavao praznični (!) program, a danas je Jutjub pun snimaka reli automobila koji završavaju u crevima publike, gimnastičara koji lome kičmu na vratilo, o oktagon i MMA borcima da i ne govorimo: samo njihovi izbijeni zubi mogli bi da ožive zdravstveni turizam omanje države.
Poenta? Nema poente, sve je stvar očekivanja i kućnog vaspitanja. Što se mene tiče, Marej slobodno može da plače na terenu, gledati ga neću. Kad već neće režiser, mogu ja. Te pritiskam crveno dugme na kome piše „of“.
Ivana Vujanov