ОкоТВоко: Артур, Енди, рели и здравствени туризам
На недавно завршеном Европском првенству у атлетици један од највише емитованих инсерата била је сцена у којој десетобојац Артур Абеле плаче пред целим стадионом, пошто је после силне борбе успео коначно да освоји злато у овој престижној дисциплини.
Но, сузе великог атлетичара не би биле толико занимљиве да камерман није добио задатак да објектив приближи на ниво електронског микроскопа, како сензације гладна публика не би остала ускраћена за приказ емоционалног излива једног од њених хероја.
Слична ствар догодила се недавно на Вимблдону, када је повратник у тенис Енди Мареј, после тешке борбе у пет сетова савладао противника, а онда сео и заплакао из гласа. Умор, фрустрација, осећај победе, све емоције месецима потискиване, испливале су на површину. Но, ни пешкир преко главе, ни чињеница да је у питању домаћи играч, нису спречили режију да нареди камерману да набије објектив Мареју испод браде, како бисмо могли да избројимо уздахе и сузе.
Откуд толико интересовање за туђ јад?
Откада је света и века изабране појединце маса је уздизала у висине, само зато да их после, кад покажу слабост, сруши са задовољством. Разлог? Психолози кажу да је у основи интересовања за туђу несрећу страх од сопствене. Другим речима, ако се неком од перјаница деси нешто лоше, то је сигуран знак да нама неће. Не чуди зато што се кунемо у ону народну „Неће гром у коприве“. Други, а можда и важнији разлог болесног занимања за несрећне догађаје јесте чињеница да они показују равнотежу у свемиру: ето, и овим полубоговима дешава се да заплачу, да их менаџер превари и жена остави. Онда нам и њихови милиони, јахте, авиони и камиони да изгледају тако привлачно, а то је и сигуран знак да су обични људи, баш као и просечан гледалац с друге стране плавог екрана. А све то значи да би сваки мали Хомер Симпсон сигурно постао пребогати газда мистер Бернс - само да му се није десио живот. Или нека слична муња.
И не, нису само спортисти жртве тренда хватања идола у паду. На мети радозналих очију су и музичари, политичари, забављачи разних врста и формата, али и научници и медијске личности попут Елона Маска и Марка Закерберга, на пример. Овај потоњи морао је да, поред испитивања пред поротом сачињеном од представника Сената САД, претрпи и серију анимација и фотомонтажа у којима је његово озбиљно, бледо лице поређено с ванземаљцима. Иако већина оних који су му се подсмевали није пало на памет да обрише свој Фејсбук налог, те је чињеница да се последњи, ипак, смеје Марк. Али, то је нека трећа прича.
Но, да се вратимо на телевизију. Иако је Фифа својевремено дала упутство организаторима преноса о забрани преношења сцена насиља и провоцирања на стадионима, некако је по страни остала прича о снимању повреда и несрећа које понекад прате спортске догађаје. Тако смо имали прилику да видимо и чујемо пуцање потколенице на једном фудбалском мечу, у ушима ми још увек звоне крици Линдзи Вон која се озбиљно повредила пре пар година на спусту, а неки памте и смрт руског скакача с даске који је у црвено обојио базен...
Од тих сцена некада су се пред Нову годину правили специјали којима се попуњавао празнични (!) програм, а данас је Јутјуб пун снимака рели аутомобила који завршавају у цревима публике, гимнастичара који ломе кичму на вратило, о октагон и MMA борцима да и не говоримо: само њихови избијени зуби могли би да оживе здравствени туризам омање државе.
Поента? Нема поенте, све је ствар очекивања и кућног васпитања. Што се мене тиче, Мареј слободно може да плаче на терену, гледати га нећу. Кад већ неће режисер, могу ја. Те притискам црвено дугме на коме пише „оф“.
Ивана Вујанов