Ninine mustre: Životno talasanje
Ranije su me jako uzbuđivale one situacije kada na nekog pomislim, a taj mi se javi telefonom. Ili kad nekoga koga dugo nisam videla, iznenada počne učestalo da mi se pojavljuje u životu.
Smatrala sam to neobjašnjivim fenomenima i ubrzo nakon što bih se oduševljeno sa njima susrela, potpuno bih zaboravila da su se desili. Kada su ti slučajevi prerasli u gotovo svakodnevne događaje, htela ne htela, morala sam da uočim da se tu radi o nečemu na šta bi ozbiljnije trebalo obratiti pažnju.
Kako to obično biva, čim na nešto obratiš pažnju, to počinje da zauzima sve veći prostor u tvojoj stvarnosti i mnogo toga iznenada počne da se slaže, kao neki čudesni mozaik. Tako sam čula da je iznenadni susret koji se zatim ponavlja, znak da osoba koju srećeš nosi određenu poruku za tebe. Zato sam počela ne samo da ih primećujem, nego sam započinjala i razgovore trudeći se da zapažam detalje ili pažljivo slušam šta govore, kako bih uočila poruku koju mi, kako sam shvatila, neka nepojmljiva mudrost (inteligencija), univerzum, šalje kroz njih. Zatim sam čula da ukoliko ti se dešavaju te „koincidencije“, to je znak da si „na putu svoje duše“. Tačnije, to bi značilo da ono što radiš, kako razmišljaš i kako se ponašaš u tim trenucima, jeste upravo onako kako je najbolje moguće za tvoj razvoj i napredovanje u životu. Moj zadatak u tim trenucima jeste da, osim što primetim i osvestim šta mi se događa, svesno odaberem da pratim i nikako ne zamenarujem znakove koji mi se ukazuju na mom putu. Lepo je to opisano u jednoj knjizi kao trenutak kada surfer (jahač na talasima) uhvati talas i onda se svesno, iz sve snage trudi da ostane na njemu, da ga talas nosi i da na njemu uživa. Baš kao i surfer, i ja kad uhvatim taj „talas“ neobično povezanih susreta ili događaja, imam jedan važan uslov da ispunim kako bih se na talasu zadržala: važno je da uživam, da se igram i da se zabavljam. Ako je surfer stegnut i ukočen, koliko god da je vežbao i trenirao, neće se dugo održati na dasci. On mora da se prilagodi talasu, da oseti njegovo kretanje i da se prepusti tom vođstvu. To u stvarnom životu, daleko od peščaih plaža i velikih talasa, nije baš lako. Mi smo ljudi skloni da previše ozbiljno shvatamo sve što nam se događa. A kada smo previše ozbiljni, onda smo nekako kruti. Tada nas životni talasi bacakaju tamo – vamo, a mi jedva hvatajući dah, još imamo samo toliko vremena da pomislimo „zašto se to baš meni događa?“
Životne koincidencije, doživljavam kao talase, obraćajući pažnju na svaki događaj kao na talas koji nikada nije usamljen. Iza njega dolazi sledeći, a iza tog, stiže još talasa, najavljujući onaj pravi, koji će mi pružiti dugu i uspešnu vožnju. A kada ga uhvatim, prepustim se i uživam u onome što mi život donosi, svesna da i kada padnem, čim izronim, nailazi sledeći talas. Da li će da me poklopi, ili da me ponese, zavisi od toga da li ću na vreme da ga primetim, i da li ću da mu se prilagodim. Zato obraćam pažnju na šta obraćam pažnju.
Nina Martinović Armbruster
