Ninine mustre: Priznanje
Ko radi taj i greši. Tu poslovicu svako zna, ali je retko koristi. U slučajevima kada hoćemo da ublažimo nečiji osećaj krivice ili stida zbog greške koja je toliko očigledna, da je počinilac morao da je prizna, mi upotrebimo tu poslovicu, ali ti slučajevi nisu brojni.
Moj „slučaj“, nije što je moj, ne priprada ovoj odokativnoj statistici. Ja sam posle podužeg životnog perioda u kojem sam sve svoje snage usmeravala da prikrijem svoje greške, uspela da prihvatim svoju nesavršenost i počela da priznajem sebi, a i drugima kada u nečemu pogrešim. Dogodilo mi se to onda kada sam uvidela da su greške izazovi i podsetnici koji mi pomažu da učim i da se razvijam, ali to nije tema ove priče. Ovde želim da podelim mustru kako sam otkrila formulu da prevaziđem sve posledice priznavanja svojih grešaka.
Počelo je tako što sam svoje greške priznavala šaleći se na svoj račun. Moja priroda mi je tako nalagala, jer sam se tako bolje osećala. Valjda mi je humor ublažavao osećaj krivice. Najvažnije mi je bilo to da ta istina ne ostane u meni, jer ona vremenom neće više da trpi taj zatvr, hoće napolje, uznemirava me, pa još kad ih nakupim više, stvori se kritična masa njih neizgovorenih, pa se unutar mene napravi pobuna koja ekskalira u bolest, kad već nema drugog načina da mi dopre do svesti.
Zato ja na svoj način, dakle uglavnom kroz šalu, priznajem svoje greške. Na moje veliko iznenađenje, moju otvorenost i spremnost da priznam neku svoju nazovimo je slabost, moje okruženje gotovo uvek doživljava kao priliku za napad. Zverima se to učini kao da sam ranjiva i čim to nanjuše, odmah navale. Taj trenutak dugo nisam uspela da prevaziđem. Moja je namera bila da obelodanjivanjem svoje greške obezbedim prostor za jasnije sagledavanje situacije i stvorim mogućnosti za lakše i brže rešenje i ispravljanje te greške.
Računala bih na to da je mnogo lakše donositi ispravne odluke ako situacija nije zamagljena i realnost nije iskrivljena, a to je moguće samo kada je istina ogoljena. Zato sam bivala potpuno zatečena napadom otrovnih strelica komentara i zluradih opaski. Umesto da se nasmejemo i krenemo u rešavanje situacije, našli bismo se u neprijatnoj atmosferi koja bi nas od rešenja samo udaljavala. Tako sam se godinama pitala kako da to promenim. Često sam pribegavala manipulaciji, izbegavala da priznam grešku makar i kroz šalu, i samostalno, krišom, tražila izlaz.
A onda sam vremenom od života dobila na dar (hvala ti ljubavi) dovoljno oštar mač, da odbijem i sasečem sve otrovne strelice koje mi zverčice upute. Dve su strane tog mača: istina i iskrenost. Iako se one u početku stidljivo pomaljaju ispod debelih naslaga straha od neodobravanja, što ih više koristim, one su sve jače. I gle, uz njih, i ja sam sve jača. Sve brže ustanem svaki put kad padnem. Za to je potrebno mnogo snage, a i hrabrosti da budem otvorenog srca. Ali je nagrada moćni, blještavi štit satkan od radosti.
Nina Martinović Armbruster
www.ninamartinovic.com
