Ninine mustre: Vrh

Dobro, to i nije neko čudo s obzirom na to da obožavam prirodu, pa je sasvim prirodno da je i planina kao deo te prirode, predmet mog obožavanja, ali svakako zaslužuje da joj se posveti jedna kolumna. Iako sam rođena u ravnici, upoznala sam planinu još kao devojčica. U tom ranom preriodu odrastanja, već se nazirala moja potreba da budem bolja, brža, spretnija, glasnija od druge dece, međutim, susret sa planinom, ublažio je tu moju žudnju. Kao da sam već tada počela da shvatam da vodim uzaludnu borbu, da će uvek nakon osvojenog, da postoji još neki vrh koji ću želeti da osvojim.

Planine sa kojima sam se koliko-toliko upoznala su brojne i svaka ima svoju posebnu priču, i svaka je lepa na svoj način. Neke su odlične za skijanje, neke za penjanje i spuštanje, a neke za istraživanje. Meni su posebno drage jer navode na duboko razmišljanje. Posebna pogodnost je ta što uz duboko razmišljanje uvek ide i duboko disanje, a to u celoj ovoj priči ima najveću vrednost. Moj prvi poriv čim stignem na neku planinu jeste da duboko udahnem. To je prvo što učinim i svaki put kada se popnem na neki uzvišeni predeo, pa počnem da posmatram prizor oko sebe. Duboko udahnem i mogla bih da se zakunem da se vreme na trenutka zaustavi. Taj protok vremena dok pogled juri u daljinu u potrazi za krajnjom tačkom prepoznatljivisti kao da ne postoji. Tačnije, kao da vreme zastane dok se moj pogled udaljava ka horizontu. Što je meni lepo u tom trenutku! To se teško da opisati. Mogla bih verovatno taj osećaj da uporedim sa letenjem, da sam ikada uspela da poletim. Letenje u snovima ne računam, mada sam sigurna da je osećaj potpuno verodostojan. Dok stojim na otvorenom prostoru planine, osećam se tako sićušnom, a opet tako moćnom i velikom. Kada udahnem taj vazduh, osećam da bih mogla da lebdim, toliko me pročisti njegova svežina i oslobodi tereta koje gomilam tokom svakodnevice. A što je najvažnije, misli mi se pročiste! Oslobođen svega čime se povazdan zabavlja, moj um takođe dobije priliku da vidi širu sliku. Nije ni čudo što se za mnoge mistike i mudrace veruje da su svoje najsvetlije trenutke spoznaje doživljavali baš na vrhovima nekih planina. Kada se čovek i fizički, a ne samo umom izdigne iz svakodnevice, to mu pomogne da oslobođen od kolotečine koja mu zamagljuje sliku, sagleda širu sliku, kako bukvalno, gledajući predele ispod sebe, tako i širu sliku nekog problema koji ga muči, pa onda tako provetrene glave lakše dođe do rešenja koja su mu neophodna. 

Kada sam na nekom proplanku ili uzvišenoj steni, dobijam snažan poriv da vrisnem od radosti! Pa da onda sa radošću dočekam ođek svog glasa. Naravno da nisu samo velike misli i uvidi obavezan pratilac boravka na vrhovima planina, ali osećaj punoće i vrednosti života, uvek je prisutan. I uvek me obuzme radost, čim se i najmanjeg brdašca domognem. Duboko udahnem i pustim pogled u daljinu, pozdravim ptice i sva druga vidljiva i nevidljiva bića i zahvalim se svemu što postoji, a posebno planini koja me svaki put inspiriše da zaključim kako je lepo živeti. Hvala vrhu planine što me na to podseti.

Nina Martinović Armbruster