Ninine mustre: Veštine
Veruje se da se svi ljudi rađaju sa sličnim predispozicijama, ako se rode kao normalne, zdrave bebe.
Onda se ti preduslovi za život vremenom prestrojavaju u zavisnosti od genetskog nasleđa i od okruženja u kojem dete raste.
Ono počinje da ispoljava različita interesovanja, i ukoliko dobije pozitivan stimulans iz svog bliskog okruženja, ukoliko ima dobar primer od kojeg može da uči, dete će najverovatnije razviti neku veštinu koja je u skladu sa tim interesovanjima i okolnostima, više nego neku na kojoj se samo insistira ili koju bi roditelji voleli da dete razvije.
Veštine koje negujemo, razvijamo i na kojima sa zadovoljstvom radimo celoga života mogu da dovedu do savršenih rezultata. Možemo da postanemo vrhunski slikari, pekari, pisci, učitelji, lekari, čistači, majstori ili sportisti. Ali, tokom razvoja ove naše civilizacije koja upravo doživljava jedan veliki zaokret, nekako kao da se zaboravilo čemu veštine u stvari služe. Veštine služe da kada ih jednom usavršimo, drugim ljudima uz pomoć tih veština pomažemo. Neko ume vešto da prenosi znanja, neko kroz umetnost da prenese ono uzvišeno i nedokučivo, neko ume da nahrani gladne, neko da pomogne bolesnima da se izleče, neko ume da prepozna šta je potrebno telu da se neometano razvije, neko ume da popravi pokvareno, neko da očisti zaprljano. I umesto da svako svakome čini dobro, zahvaljujući svojoj dobro razvijenoj veštini, mi te svoje veštine koristimo samo da novac zaradimo. I tu se prirodni krug davanja i primanja naglo završava. Novac oduzima onaj ljudski deo prirode pomaganja drugima. To je kao kada detetu koje prosi dam novac za hranu, a on ga odnese nekom gazdi koji ga zapravo izrabljuje. Ili kada dam novac odraslom prosjaku za hleb, a on ga potroši na neku brlju u prvoj kafani. Ja imam lažni utisak da sam pomogla, a zapravo sam samo produžila patnju tog nesrećnog bića. Zato sam uverena da bi svoje veštine trebalo da koristim da stvarno pomognem nekome ko tu pomoć iskreno zatraži. Ko je istinski u patnji, njemu će moj dodir pun pažnje i nežnosti mnogo više da znači nego novac koji će odmah da potroši na neku od svojih slabosti i time produži agoniju, umesto da počne da je isceljuje. Neka moja nežna reč će dati snagu nekome ko se bori da promeni nešto u svom životu, a topao šal koji sam vešta da ispletem, više će značiti skitnici na ulici jer će ga duže grejati nego rakija koju će iskapiti.
Zarađivanje novca, takođe je jedna važna veština, ali nije jedina. Verujem da je došlo vreme kada će se veštine ponovo ceniti na izvorni način, kada ćemo ih više koristiti kako bismo drugima pomagali, jer pomažući drugima, sebi pomažemo, jer smo svi povezani u jednu celinu. To najzad svi počinjemo da uviđamo i dobro je što više ne moramo da strahujemo da će vešti ljudi biti proglašeni za vešce i veštice, samo zbog veština koje drugi nemaju. Kako se podiže svesnost o celini, tako se smanjuje potreba za manipulacijom i onda istina izlazi na videlo neometano. Veštinu da laž razotkrijemo, trebalo bi svi da razvijamo i sve lomače da još u fazi potpale zatremo.
Nina Martinović Armbruster
