Ninine mustre: Tuđe dvorište

Uvek u takvim trenucima osećam blisku povezanost sa svim što postoji, sa svim ljudima, biljkama, stvarima, prostranstvima... i osećaj je mnogo lep i svaki put me ispuni nekom velikom snagom, a i milinom. A onda u jednom trenutku, iz vozila ispred nas poleti neki predmet i kotrlja se po putu. Shvatamo ubrzo da je u pitanju prazna i zgužvana kutija od cigareta. „Zašto?“ Odmah se nameće to pitanje. Zašto je problem sačekati neku kantu za smeće? Zašto zatrovati ovaj divan prostor i kvariti prizor?

Na svaki moj pokušaj da upozorim bacače smeća po ulici, dobijala bih žestoke psovke i podsmeh. Shvatila sam vremenom da je jedino korisno podići to smeće i baciti ga u za to predviđeno mesto. Bacačima smeća svest jednostavno ne dobacuje do te visokoparne mudrosti da prljajući svet oko sebe, prljaš i sebe. Međutim, pri povećoj brzini na autoputu, taj potez svakako nije dolazio u obzir. Obilazeći vozilo ispred nas, videli smo stranu registraciju, motor – traktor, takozvani kvad na prikolici i tri momka u kombiju koji veselo putuju na neki svoj odmor. Već zamišljam kako će na tom kvadu da jurcaju po nekim od naših lepih planina, uznemiravajući nesnosnom bukom živi svet, rijući staze i potoke. I bacajući smeće usput, verovatno. To što zaključujemo da su stranci, te da ovo nije njihovo dvorište, svakako nije izgovor, ali je pokazatelj koliko smo mi ljudi nesvesni da nema tuđeg dvorišta! Sva su dvorišta naša! Dvorišta naše jedine planete Zemlje! Baciti smeće na mestu nekoliko hiljada kilometara udaljenom od sopstvene kuće, isto je što i baciti ga u svom dvorištu. Isti je vazduh koji udišemo, samo je prostor u kafiću manji, pa oni za stolom za nepušače, brže osete dim iz prostora za pušače. Reče mi jedna prijateljica da doživljava dozvoljeno pušenje u određenom delu kafića, kao dozvoljeno vršenje nužde u samo jednom uglu bazena. Kao što je ista voda u bazenu, isti je vazduh u kafiću. Ista je planeta Zemlja koju svi delimo i na njoj živimo. Zašto to ne vidimo?

Ne vidimo. Ne postižemo od prevelike brige hoćemo li uspeti da zadovoljimo sve svoje svakodnevne potrebe. I pri tome ne mislim na one osnovne ljudske potrebe da dišemo, jedemo, spavamo, volimo, delimo, usrećujemo i u istini živimo, ne. Mislim na one veštački stvorene potrebe da što više za sebe zgrabimo, da po svaku cenu sebi udovoljimo, pa zato svaku i najgoru naviku opravdavamo rečima „to mi je još jedino u čemu uživam“. Da, trebalo bi da na prvom mestu u životu bude uživanje u njemu. Ali samo onakvo uživanje koje nikome drugome ne šteti, pa ni nama samima. Kada postanemo bar malo svesniji koliko svi jedni od drugih zavisimo, bolje ćemo čuvati svako dvorište, jer kad pogledamo iz više perspektive, ograde su samo privid iscrtan nervoznom rukom gramzivosti. Samo jedno dvorište postoji, kao i mi svi što smo samo jedno.  

Nina Martinović Armbruster

ninamartinovic.com