NININE MUSTRE: Sitnice
Ta simpatična, ponekad omalovažena reč „sitnica“ spada u najmoćnije izraze svega što postoji na ovom, nama poznatom svetu.
Nismo ni svesni njenog značaja jer je prva asocijacija koju nam izaziva, nešto sitno, a samim tim u našim glavama, velikim dabome, to je automatski nešto manje važno, sasvim nebitno. Džaba sve izreke koje sitnice smatraju osnovnim činiocima života, mi se ljudi ponašamo kao da su izreke tek tako izmišljene, a ne da svaka od njih sadrži viševekovnu mudrost jednog naroda.
Sitnice čine život, kao što kapljice vode čine okean. Šta bi se desilo kada bi neko, samo zato što su sićušne, te kapljice proglasio nebitnim? Ma da, šta će nam kapljice uopšte, ako nisu važne, možda ni ne postoje? Ala bismo se začudili kada bismo se kolektivno dogovorili da kapljice ne postoje! Samo bismo se jedonga dana probudili bez vode u rekama, morima, okeanima... ma šta probudili? Ako je najveći deo našeg tela sastavljen od vode, ne bismo se ni probudili, jer ni najvećeg dela nas ne bi bilo... Ili recimo da atome kao sićušne, našem oku nevidljive čestice proglasimo nevažnim, jer u svojoj uobraženosti superiorne vrste na planeti Zemlji kakvom sebe smatramo, mogli bismo umisliti da sve ono što golim okom ne vidimo prosto ne postoji. A atom je osnovna čestica, tačnije najsitniji delić nekog elementa koji ima osobine tog elementa. Ta materija koju čine atomi, ne bi ni postojala da nema atoma, kao što mora ne bi bilo bez kapljica i kao što života nema bez sitnica, da se vratim na početak priče. Sada je već malo jasnije zašto su sitnice u stvari krupnice. Kada želim da promenim neke krupne stvari u svom životu, neophodno je da krenem od sitnica.To su one male, svakodnevne, gotovo neprimetne stvari, aktivnosti i odluke koje sprovodim iz trena u tren i koje se uklapaju u veće gomile sličnih stvari, aktivnosti i odluka i čine gradivnu materiju moje stvarnosti. Ne moram da razaznajem svaku kapljicu u okeanu, ali bi trebalo da imam svest o tome da svaka kapljica ima svoju ulogu u njemu. Ne moram da razmišljam o svakom svom koraku, ali bi trebalo da budem svesna da me svaki nekud vodi i da bez koraka nema ni putovanja, a još manje cilja na koji želim da stignem. Mogu da maštam o velikim ciljevima danima, mesecima, godinama, ali ako ne preduzmem korake ka njima, ništa nisam učinila. I najsitniji korak se računa, jer mnogo sitnih koraka vode ka cilju sigurnije nego nijedan krupan. Jeste, ovo zvuči kao krilatica Grunfa, onog lika iz stripa Alan Ford, ali je tačno. Baš kao svaka Grunfova mudrolija.
Niko nije dovoljno veliki da dozvoli sebi da zanemaruje sitnice. Ako zanemarimo one najmanje kao što je recimo udah, ubrzo bismo prestali da dišemo, valjalo bi da to bar povremeno osvestimo. To što disanje „radi“ i kad ga nismo svesni, verovatno je milost majke prirode da se vremenom svi ne pogušimo, jer volimo da stvari uzimamo zdravo za gotovo. Svakodnevna svesna zahvalnost za sve sitnice koje život znače, učinile bi i taj život potpunijim, vrednijim i smislenijim. Bilo da je to udah, sitno dobro delo, osmeh, ili utešna reč, sve se računa u dragocene korake na putu ka radosnijem životu.
Nina Martinović Armbruster