NININE MUSTRE: Pre­ne­ma­ga­nje

Je­su vre­me­na zbu­nju­ju­ća i te­ška, lju­di ne ume­ju da oce­ne šta se za­i­sta do­ga­đa, a ni­je ni ču­do ka­da se ši­re dez­in­for­ma­ci­je na sve stra­ne, ali stvar­no, ma­lo su svi pre­te­ra­li! Pri­me­ću­jem ogro­man ne­do­sta­tak ve­šti­ne u ko­mu­ni­ka­ci­ji u lič­nim kon­tak­ti­ma kao i u onim so­ci­jal­nim. Raz­u­mem ja da svi no­se ne­ke tra­u­me, ali to kao da je ve­ći­ni po­stao zgo­dan iz­go­vor za sop­stve­nu emo­tiv­nu ne­zre­lost.

Lju­di se po­na­ša­ju ba­ha­to, kra­du dru­gi­ma pa­žnju, vre­me i ener­gi­ju, prav­da­ju­ći to pod­sve­sno svo­jim ko­je­ka­kvim tra­u­ma­ma, a ne­će da idu kod psi­ho­te­ra­pe­u­ta ili na bi­lo koju me­to­du ko­jom bi tu tra­u­mu la­ko in­te­gri­sa­li u svoj ži­vot, pa da le­po na­sta­ve da ga ži­ve ona­ko ce­lo­vi­ti i is­pu­nje­ni. A bar me­to­da da­nas ima bez­broj, mo­že sva­ko da na­đe ne­ku ko­ja mu od­go­va­ra.

Ne, ne­go je lak­še ro­man­ti­zo­va­ti svo­ju tra­u­mu i da­ti se­bi do­zvo­lu da bu­deš „ja sam ta­kav“ i da se po­na­šaš ta­ko ka­ko se po­na­šaš, ne ma­re­ći za dru­ge lju­de i nji­ho­ve po­tre­be. Nar­ci­si se na­mno­ži­li, ne mo­že ih se čo­vek ota­ra­si­ti. Vi­še ne to­le­ri­šem ru­žno po­na­ša­nje, sa­se­cam ga u ko­re­nu, a ako pro­ce­nim da je mu­dri­je, sa­mo se is­klju­čim i ne­ma me. Ne do­bi­ja­ju ni trun­či­cu mo­je pa­žnje.

I ne sa­mo to, ne­go sam shva­ti­la da ka­da do­zvo­lja­vam ne­ko­rekt­no po­na­ša­nje, ja ti­me osna­žu­jem baš ta­kvo po­na­ša­nje. Oni će se i sle­de­ći put ka­da bu­du ima­li loš dan, a to je u glav­nom sva­ki dan, po­na­ša­ti isto ili još go­re. To je nji­hov na­čin da pri­vu­ku pa­žnju i da ot­mu ener­gi­ju, a lju­di ko­ji su sa­o­se­ćaj­ni su im pra­va po­sla­sti­ca. E, pa ja vi­še ni­sam ni me­ka­na ni po­pu­stlji­va u po­sta­vlja­nju gra­ni­ca.

Ho­ću da sa­slu­šam i da po­mog­nem, ali sa­mo do tre­nut­ka dok mi se u sto­ma­ku ne po­ja­vi onaj bla­gi grč. Tač­no ose­tim ka­da se ja­vi po­tre­ba da po­vu­čem li­ni­ju. I ako ne po­slu­šam od­mah taj ose­ćaj ka­sni­je je te­že, jer oni kao da do­bi­ju do­zvo­lu da se ta­ko po­na­ša­ju i on­da na­va­le svom sna­gom. Ni­je ni ču­do što u ne­kim tra­di­ci­ja­ma go­vo­re da je sa­o­se­ća­nje bez po­sta­vlja­nja gra­ni­ca sa­mo­u­ni­šte­nje.

Po­če­lo je ozbilj­no da me fru­stri­ra ka­ko lju­di se­bi do­zvo­lja­va­ju da se po­na­ša­ju is­klju­či­vo ona­ko ka­ko nji­ma od­go­va­ra. A ne vo­lim da bu­dem fru­stri­ra­na i uvek vo­lim da uči­nim sve što je do me­ne da se ose­ćam nor­mal­no. Za­to na vre­me pre­ki­dam jed­no­smer­nu ko­mu­ni­ka­ci­ju u ko­joj ne­ko ne že­li da se po­gle­da u ogle­da­lo i po­tra­ži sop­stve­ni deo od­go­vor­no­sti za svoj ži­vot.

Ne­mam vi­še str­plje­nja za ta­kve. Ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja mi je bi­lo po­treb­no da ja­ča­njem svo­je sve­sti na vre­me pre­po­zna­jem pre­ne­ma­ga­nja i od me­ne za njih vi­še ne­ma po­ma­ga­nja. A ka­da vi­dim da ne­ko že­li sam se­bi da po­mog­ne, eto me­ne od­mah, kao naj­ve­će po­dr­ške.

Ni­na Mar­ti­no­vić Ar­mbru­ster

www.ninamartinovic.com