NININE MUSTRE: Moć reči
Reči su moja velika ljubav. Ne samo zbog toga što sam brbljivica. Ja stvarno verujem u njihovu moć i već godinama se bavim proučavanjem različitih nivoa na kojima reči deluju, koliko umeju da podignu, a koliko da odgurnu, ili još gore, da „pokopaju“ čoveka.
Zato često koristim različite prilike da steknem nova znanja o tome koliko svesno i na koji način ljudi koriste svoju reč. To su prilike u razgovorima u kojima sama učestvujem, ali povremeno se desi i da nečije tuđe reči, bez moje namere da ih čujem, stignu do mene.
Tako se dogodilo da tokom jednog ručka u malom restoranu cvrkut ptica bude nadglasan nekolicinom bučnih gostiju među kojima se posebno isticao mlađi čovek „lokalac“, rekla bih po načinu na koji se obraća osoblju, auto prevoznik i vernik, sudeći po privescima na retrovizoru. Ali, nije mi preglasno prepričavanje dogodovština zaparalo uši, nego odabir reči. Za sve što je želeo da naglasi, pored još višeg tona u glasu, koristio je psovke. Prvo je psovao Svetog Savu, zatim sunce, pa dete, pa nedelju, a sve uz gromoglasni smeh.
Psovke, pored sve negativne energije koju sobom nose, i namere da uvrede što im je osnovna svrha, imaju i jednu nazovimo je korisnom sobinom: one su u glavnom sačuvane u izvornom obliku, pa su na osnovu akcentovanja i oblika u padežima dobar izvor za čuvanje jezičkih pravila jednog naroda, ali o tome ovoga puta nisam razmišljala. Čudila sam se tome kako taj mladi čovek ne povezuje svoje evidentno problematično zdravstveno stanje, a i sitne nepravde koje mu konstantno kvare posao, što je provejavalo iz svake priče, sa time koje reči koristi, pa se one kao bumerang, samo u drugačijem obliku vraćaju u njegov život. Uvek je tako. Ne vidimo mi nikada sebe. Za to su nam potrebni drugi ljudi, da nam skrenu pažnju, a na nama je onda da imamao dovoljno mudrosti i manje ega, da to prihvatimo i eventualno nešto u svom ponašanju promenimo.
Nekada i ja uputim pretešku reč. Neki mi to kažu, a neki samo blago ustuknu, uz trzaj u ramenu ili neobičan izraz u oku. Ponekad je teška reč jedini način da nekome skrenem pažnju da je otišao predaleko, pa da to ne bi prešlo u nepovratno, učini mi se da je bolje da ga nekom grubljom rečju zaustavim. Ali nekada se prevarim. I bude mi žao iako znam da moja namera govori o meni, a tumačenje mojih reči govori o onome ko ih tumači. Međutim, pošto znam da ništa nije slučajno, kao ni taj susret u kafanici u šumi, zahvalna sam za svaki takav trenutak koji i kada je neprijatan, donosi priliku za spoznaju, i priliku da sebe korigujem, ne bih li sutra bila bar za nijansu bolji čovek nego što sam danas. Psovke ne koristim i svesno vežbam da ponavljam motivišuće reči sa lepim vibracijama, koje boje život lepim bojama kako meni, tako i mom okruženju.
Nina Martinović Armbruster