Ninine mustre: Mašta
Kad sam bila mala, glava mi je vazda bila u oblacima.
U stvari, meni je glava stajala sasvim na svom mestu, ali neki su ljudi komentarisali ovo u vezi sa oblacima. Ponekad sam se žustro protivila toj opasci, a ponekad bi mi baš i godilo. U stvari, kad malo bolje razmislim, uvek mi je godilo, jer da, to sam bila ja, samo sam ponekad glumila da mi je krivo što me neko vidi sa glavom u oblacima, jer to se nekako nije smatralo ni poželjnim, a ni normalnim.
Osim toga što mi se činilo da je glava u oblacima nepravedno proterana iz poželjnog ponašanja, dugo me je mučilo i pitanje zašto svi ljudi nemaju glavu u oblacima? Kao da niko nije shvatao koliko je tamo „gore“ lepše. To što sam ja imala poriv da ulepšavam stvari, da im u mašti dodajem drugačije kvalitete, da događajima pripisujem neka lepša značenja, a da ljudima brišem nepoželjne osobine, većini je bilo neozbiljno, a život je bio tako ozbiljan. A meni nekako nije. Ja sam jedva čekala priliku da se nasmejem, da nešto uradim tako da nekome bude zabavno, da se obraduje ili barem nasmeši. Ta je vrsta ponašanja većim delom proizilazila iz moje potrebe da se drugima dopadnem, da me vole i da sam svima nekako super.
Dug je bio put odvikavanja od takvog ponašanja, jer je bilo neophodno da se sama sebi iskreno dopadnem, a meni ni na kraj pameti nije bilo da bih bila u stanju da sebe ne volim dovoljno. A ipak je bilo tako. Međutim, iako sam se vremenom zavolela i drastično smanjila tu potrebu da se svima dopadnem, moja glava je i dalje u oblacima, samo sada, ona je tamo sa vrlo svesnom i odlučnom namerom. Sa tog mesta, moja glava crpi najlepše moguće slike budućnosti, ljudima pridodaje neke posebno lepe kvalitete, a događajima daje sasvim drugačije značenje od onoga kako stoji u zvaničnim izveštajima.
Danas to vrlo svesno radim jer sam se više puta uverila da je ono što je većini postalo normalno, zapravo jedno degenerisano ponašanje. U mojoj mašti nema laži, prostakluka, banalnosti, bezobrazluka, zlobe i sujete, čime smo okruženi u svakodnevici. U mojoj mašti, ljudi počinju da osvešćuju koliko je važno sačuvati i negovati ljudske vrline, koliko je važno pokazati i ukazati na dobrotu, ljubaznost, saosećajnost i iskrenost.
Ističem da to radim to svesno zato što se u ovom realnom životu, tu ispod oblaka, sve češće pojavljuju baš takvi ljudi i baš takve situacije, kao iz moje mašte. I sve ih je više. Dovoljan je pogled i par reči i prepoznamo se. Tihi su, nenametljivi, nisu u prvom planu niti na naslovnim stranama. Oni koji se i nađu na naslovnicama, ti već imaju ogromnu snagu da podnesu bes one druge strane. Jer kada tu drugu stranu „napadneš“ dobrotom, kulturom, humanošću i ljudskošću, ona hoće da poludi. Upravo tome svedočimo na sve strane.
Ali znam da će i to proći. U mojoj mašti, već smo u jednom sasvim drugačijem svetu. Živimo u skladu sa prirodom i svim prirodnim zakonima. A u prirodi, kada poseješ žito, neće nići kukuruz. Zato maštam, sejem po tim nevidljivim njivama prelepe slike spokoja, lepote, mira, radosti i ljubavi i beskrajno se veselim prizorima koje moja glava u oblacima već vidi. Mašta je moćan alat koji nam je dat, pa neću valjda da ga tupim na gluposti u kojima nema radosti?
Nina Martinović Armbruster
