Nenad Škundrić: Hodajuća provokacija

Kreativni duo radi i predstavu sličnog naziva „Ko vam dade predstavu”, a Nenad najavljuje i knjigu u razgovoru za TV magazin u kome otkriva da li je provokacija neophodna u modernim medijima i koga ubija prejaka reč, govornika ili slušaoca...  

Da li voditeljski posao izgleda onako kako ste ga zamišljali kada ste „kao klinac od svoje sobe pravili veliki studio i vodili svoju autorsku emisiju”?

Ne. Previše sam ga idealizovao, uostalom kao i sve stvari u životu. Da mogu nekako da vratim vreme nikada se ne bih bavio javnim poslom. Ukoliko želite da se bavite bilo kojim javnim pozivom, budite spremni na život pod konstantnim stresom.

Iskreno, ja više nemam snage za tu borbu koja je vrlo često nemilosrdna. U svakoj profesiji postoji sujeta, ali ovde je ta sujeta na granici sa bolešću, a moj organizam odbija da prihvati to kao normalno stanje i pojavu.

Za mene je to strano telo i ne postoji mogućnost da ja na takav način funkcionišem. Ljudi misle da sam jak, da retko šta može da me povredi ili poremeti, ali nije baš tako. Ja sam samo stvorio oko sebe taj štit kako ne bi mogla svaka budala da mi priđe i da se zaštitim koliko je moguće. Nikada nisam voleo od sebe da pravim žrtvu, tako da radije biram da ljudi misle kako sam uobražen i drzak, nego jadan i nezaštićen. 

Svaki posao ima drugu stranu medalje, samo što je u ovom poslu ta druga strana toliko prljava i odvratna, da jednostavno morate isključiti emocije i posmatrati sve hladno i isključivo profesionalno. Ako jednom pustite suzu, to je početak kraja.

Kako ste uplivali u medijske vode i kako je došlo do saradnje sa Zoranom?

Sa Zoranom sam autor i voditelj emisije „Ko vam dade termin” ali sam pre toga takođe bio autor jedne filmske emisije koja se emitovala na televiziji Sinemania. Nisam dugo u ovom poslu, ali nemam nameru da ostarim na televiziji.

Šta više, moj plan je da već naredne godine stavim tačku na celu ovu priču i posvetim se nekim drugim stvarima. Onog momenta kada prestanete da potpuno uživate u poslu kojim se bavite, vreme je da potpuno i odustanete od istog. Neke borbe su ipak uzaludne. 

Osim voditeljskog posla, sa Zoranom igrate i u pozorišnoj predstavi „Ko vam dade predstavu”. Drma li vas trema pred publikom ili je istina da ste toliko opušteni da šaljete sms-ove tokom predstave?

Za razliku od emisije, pozorište je jedna druga dimenzija. Volim direktan kontakt sa ljudima i kad osetim njihovu energiju, kad čujem smeh i aplauz.

Neverovatno se osećam u tim trenucima. Čini mi se kao da imam krila sa kojima bih mogao da preletim ceo svet. Imam tremu pred izlazak na scenu, ali to nije trema koja me parališe, već jedna vrsta odgovornosti i adrenalina. Ali kada predstava počne zaboravim na sve i trudim se da uživam.

Toliko uživam i toliko sam opušten da sam zaista jednom majci poslao poruku da mi spremi večeru. S obzirom na to da mi je mobilni telefon rekvizit u predstavi, trudim se da ga maksimalno iskoristim.

„Voditelj se slikao go”, „Nenad smrtno uvredio Isidoru Bjelicu”, samo su neki od naslova u tabloidima. Da li vas provokacija prati ili je ipak stvarate?

Definitivno stvaram provokaciju jer se prilagođavam tržištu. Ali sam isto tako siguran da imam u sebi nešto provokativno i da bi to postojalo i da ništa ne radim po tom pitanju.

Možda ne u tolikoj meri, ali bi je svakako bilo. I zaista se trudim da ne pređem granicu pristojnosti i da sve bude u meri dozvoljenog.

Pa bavim se šoubiznisom, nisam pekar ili automehaničar. Kako god da okrenete ja sam hodajuća provokacija.

Naravno, to nije bilo moguće u početku, ali sada već imam tu sigurnost i samopouzdanje koje mi ne dozvoljava da napravim grešku čak i kada se zaista kuckam sa nekim u toku same predstave.

Ljudi misle da je to deo scenarija i svi srećni. Takođe, svaka predstava ima svoju priču. Uvek se desi neka anegdota koju prepričavamo danima. Nikada neću zaboraviti momenat, kada na samom kraju Zorana i ja igramo uz neki džez.

I to mora da bude ozbiljan momenat i da se ljudima pokaže suština same predstave, i baš tad, Zorana me slučajno udari u glavu staklenom kuglom koju je u zanosu pogrešno okrenula.

Nismo mogli da se suzdržimo, oboje smo okrenuli leđa i počeli da se smejemo. Publika je prepoznala tu spontanu situaciju i nagradila nas aplauzom.

Dešava se i da zaboravimo tekst, pa krenemo sa dozvoljenom improvizacijom koja se često ispostavi kao bolja verzija od originalne. Sve to je slatko i daje čaroliju ovoj bajci koju mi živimo na pozorišnoj sceni.

Na društvenim mrežama često postavljate klipove u kojima glumite, imitirate, igrate, imate li još neki kreativni ventil koji niste pokazali?

Ne smem da se šalim sa mojim kreativnim ventilima, jer se na kraju sve obistini. Do kraja godine snimiću i jednu duetsku pesmu za koju sam ja napisao tekst, a zove se „Imperija”.

Biće zanimljivo jer ću to uraditi sa pevačicom iz Nemačke. Ona je našeg porekla ali godinama već radi i živi tamo. Početkom februara planiram da objavim i knjigu čiji je radni naslov „Ko vama dade knjigu” i koja će biti posvećena emisiji.

Tada ćemo proslaviti pola decenije postojanja, i voleo bih da ta knjiga bude poklon svim ljudima koji su nam pružili podršku. Ta knjiga će biti kao neka vrsta ilustracije svega što smo uradili sa puno fotografija i najzanimljivijim izjavama iz emisije.

Na kamerama je zabeleženo i čuveno padanje u nesvest tokom emisije „Ko vam dade termin”, za koje niko više ne može biti siguran da li je bilo stvarno ili slučajno zbog vaše reputacije majstora provokacije. Plašite li se sudbine dečaka koji je vikao „Vuk”?

Padanje u nesvest je bilo dogovoreno pre snimanja emisije. Gost nam je pored Srđana Marjanovića bio i čovek koji je idejni tvorac „Nemoguće misije” pa smo odlučili da ga iznenadimo.

Ja sam samo uradio ono što se od mene tražilo, mediji su se primili i iskren da budem, bila je odlična reklama, kako za mene kao pojedinca, tako i za samu emisiju.

Ne plašim se ničega jer smatram da radim sve što je dozvoljeno u ovom poslu i da ne prelazim granicu. Složićete se sa mnom, da marketing koji ja napravim samom sebi, u svetu košta na destine hiljade evra.

Tamo postoji čitav tim ljudi koji se bavi tim stvarima, a ovde ja sve radim sam. Jer moj posao nije samo da stanem ispred kamere i pričam, to vreme je prošlo, a i nisam osoba koja voli da je ukalupljena.

Smatram da na pravi način koristim sve svoje sposobnosti i da slobodno mogu da budem ponosan.

Da li oštar jezik više boli vas ili onog koga oplete, odnosno koliko puta ste zažalili što ste nešto rekli?

Priznajem, zažalio sam nekoliko puta zbog svog oštrog jezika, ali sam neko ko ume da se izvini i zamoli za oproštaj.

Međutim, veći problem od toga su ljudi koji ne razumeju da sam ja neko ko ima prilično jasan stav i da ga i prilično jasno iznosim. Ne umem drugačije, a i neću.

Nikada nikoga nisam nazivao pogrdnim imenima jer je to primitivno, ali apsolutno imam to pravo da mi se nešto dopada ili ne, i da to javno kažem. Ako to nekome smeta, pa Bože moj, da li bih ja tim stvarima trebalo da se bavim.

I ne smatram da imam toliko oštar jezik, koliko ljudi na ovim prostorima ne žele da čuju dobronamernu kritiku.

Ovde niko ne želi da prihvati savet, da sasluša, svi su najpametniji i svi sve najbolje znaju. I onda kada ja kažem nešto, ispada da sam drzak i oštar. Pa OK, neka bude, nemam ništa protiv.

Kako bi izgledala vaša savršena emisija ili predstava?

Imam tu sreću da već radim i savršenu emisiju i savršenu predstavu.

Snežana Milanović