KOMPJUTERSKE IGRICE DANAS Ko više potroši taj i pobeđuje
Otkako optički kablovi premrežavaju ovaj svet čini se da nisu bili užareniji: onlajn neprijatelji iskaču sa svih strana iz raznih busija i treba ih u trenutku uništiti snajperima, ručnim bacačima, samostrelima i ko zna kakvim ubojitim oružjima.
Momci i devojke, ma i deca koja su tek prohodala sede za svojim kompjuterima i igraju igrice poput “Uzvratnog udarca: svetska ofanziva” (Counter-Strike: Global Offensive - CS:GO), sve se nadajući da će jednoga dana biti u glavnoj ulozi na velikoj sceni, što znači na turniru uživo koji će prenositi televizija, makar zbog toga ne išli tri dana u školu, a mame i psiholozi ih tražili po igraonicama.
Protiv koga se mali i nešto odrasliji gejmeri bore? Pa protiv uljeza koji nadiru iz svih uglova internetske zajednice, a koji su isto tako opremljeni svakojakim oružjima i alatima. Otkuda im pa oružje? Ništa lakše: vade ga iz živopisnih digitalnih škrinja, nalik kasetama u kojima američka vojska drži automate. Čega sve to ima u tim elektronskim soškama igrač ne zna pouzdano, sve dok preko Pejpala ne plati 2,20 evra kako bi zauzeo svoje mesto na “tržištu naoružanja”, otvarajući svoj zlatni kovčeg jednim klikom. Sezam se otvori i eto iskače snajper tipa AVP zvani “grozničavi san” u ružičastoplavoj boji – pravo u ruke virtuelnog ratnika.
CS:GO je tako uvukla u svoj svet pravi pravcati masovni pokret virtuelnog društvanceta, i širom planete nam vojnički angažuje preko 11 miliona igrača mesečno, dok ta brojka stalno raste. “Pucači” okupljeni u male timove se jedni protiv drugih bore po francuskim srednjevekovnim dvorcima, američkim atomskim centralama, arapskim pustinjama... Svaki gejmer može da kupi od ostalih saboraca oružje, ili i da za “sitne pare” otvora čarobni digitalni kovčeg koji mami sa ekrana. Ali mic po mic, tako ode i 500-600 evra u nepovrat. Nema nekog smisla potrošiti tolike pare za tako nešto, ali džaba priča kad igraču pruža zadovoljstvo.
Štos je zapravo u tome da se popularne onlajn igrice sve više razvijaju u pravcu igara na sreću i što takav biznis u svetu još uvek nije na odgovarajući način regulisan. To pre svega znači da nisu ustanovljeni modeli zaštite dece i mladih od neželjenih posledica. Oni se uz pomoć pametnih telefona kače na sve živo u sajber prostoru, i očas razvijaju zavisnost od igrica koje obećavaju veliki dobitak. A tako se, s obzirom na onlajn plaćanje, može izgubiti veliki novac. Naravno, naivni subjekti, da ne kažemo magarci, se prethodno “navuku” na veliku šargarepu: na svetskom prvenstvu Dote 2 prošle godine nagradni fond je iznosio 24, a ove godine u Rodžersovoj areni u Vankuveru internacionalne gejmere čeka 25 miliona dolara.
Američki mediji su krajem prošle godine preneli otvoreno pismo 19-godišnjeg Teksašanina koji je opisao svoju zavisnost od igrica. On je najpre učestvovao u besplatnim ratnim igrama preko mobilnog telefona, ali je vremenom počeo da kupuje virtuelne predmete koji su mu se nudili onlajn, tako da je za manje od dve godine potrošio više od 10.000 dolara na njih. Javno je zahvalio svojoj majci koja mu je na vreme ponudila izlaz uz pomoć psihoterapeuta.
Ovih dana mediji su objavili i da su vlasti u Belgiji i Holandiji okvalifikovale virtuelne kovčege za onlajn kupovinu kao nezakonitu igru na sreću, pa se u tim zemljama oni više ne mogu otvarati igračima CS:GO-a. Pre nešto više od mesec dana je i za “Nadziranje” (Overwatch), igricu koja okuplja oko 40 miliona ljudskih bića u svetu, Belgija blokirala pazar iz onlajn boksova alijas korpi. Tamošnja državna komisija za igre na sreću pretresla je prethodno četiri velike onlajn igrice – Overvoč, CS:GO, Ratove zvezda borbeni front II i Fifa 18. Zaključila je da se u svima njima oglašavaju komercijalne prodavnice virtuelnog oružja i drugih alatki za igru i da je, sve u svemu, slučaj zreo za intervenciju države.
Ipak, to je bio samo početak akcije posle upozorenja iz stručnih krugova, dok je šira javnost zaluđena igricama, tako da se još uvek traga za celovitim, sistemskim regulisanjem čitavog biznisa. Naravno, proizvođačima video igara se ovakav razvoj ni malo ne dopada, pa je kalifornijsko preduzeće “Mećava” (Blizzard) koje raspolaže “Nadziranjem”, zatražilo “nastavak pregovora” sa belgijskim organima. Kako i ne bi kada je pronašlo zlatnu žicu: na internetu se pojedino “oružje” preprodaje kao dragi kamen, tako da je nekakav zlatni bajonet prodat za 400 dolara, dok je naročiti primerak snajpera dostigao cenu od 1.800 dolara, sve na radost Valvea, američkog vlasnika CS:GO-a koji u tim transakcijama zarađuje novac od provizije. Korak dalje otišao je model Pay2Win (“Plati da bi pobedio”) – što bolje digitalno oružje to veća verovatnoća za pobedu i keš, iako se igrica često reklamira i kao besplatna.
Pre izvesnog vremena kineska “Unakrsna paljba” (Crossfire), koja je stekla milione poklonika van Azije, bila je na meti kritika na forumima budući da je u njoj gotovo nemoguća slučajna pobeda, nego se mora platiti. Drugim rečima, ne pobeđuju najbolji, nego platežno najjači. Ipak, “Unakrsna paljba” očito sasvim dobro funkcioniše: prema proceni stručne firme Superdata, osnovna verzija igre je u prošloj godini obrnula 1,4 milijardu dolara.
I po finansijskom izveštaju “Mećave” za 2017, ona je imala promet od četiri milijarde dolara samo na tim svojim digitalnim škrinjama. Kraj tog biznisa se jedva može naslutiti, nemačka berza u Frankfurtu je procenila 2016. godine da je prodaja virtuelnih predmeta teška nekih 46 milijardi dolara godišnje. Ako je za poređenje, to je približno ekonomskoj snazi internetske pornografije na tržištu. Ali, za razliku od potonjeg koje je koliko-toliko regulisano, i barem jasno odvaja besplatne od komercijalnih sadržaja, “gejming” je došao u opasnu blizinu “gemblinga”, tj. igrice su zabrazdile u klađenje, ni malo bezazleno s obzirom na laki transfer novca preko bankarskih naloga, pripejd i kreditnih kartica. Jer, anonimno plaćanje mogu da izvrše i klinci, bez da su im to roditelji prethodno odobrili.
Tu negde krug se zatvara: unutar njega se nalaze i neobuzdana kupovina i prodaja svakojakih digitalnih paketa koji su na raspolaganju, ali i njihovo uskraćivanje u određenim slučajevima. Čini se da su gejmeri-gembleri upali posred sistema koji obrće velike pare i ta igra nije više ni malo naivna. Elem, na koga se kladiti: na yinove sa interneta i njihove mamipare – kovčege s blagom, ili pak na holandsko-belgijska upozorenja da te stvari ipak nisu preporučljive za mlađe od...?
Relja Knežević