Jelena Stefanović, autorka knjige „Suze peku samo prvi put”: Pisanje kao isceljenje

Likom na oca čiji je osmeh, pogled i umetničke sklonosti nasledila, Jelena se hrabro borila s životnim teškoćama, jer je uvek imala dva značajna oslonca majku i baku. Završila je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, odsek za filmsku i TV produkciju, kao i dve godine doktorskih umetničkih studija (DA). Za Jelenu se pre svega može reći da je svestrana i obrazovana žena, koja je sve svoje umetničke sklonosti uspela da objedini. Upitali smo je kako se nosila s teškoćama od najranijeg detinjstva kada su joj se roditelji razveli i s tim da je ćerka slavne ličnosti:

– Za mene je Boba Stefanović bio samo moj tata i nije bio poznata ličnost, zvezda ili legenda. Nisam nikada imala problema sa sopstvenim identitetom, što se često dešava deci poznatih ljudi. Uvek sam znala ko sam, šta volim da radim i koliko vredim. Jedino su razna očekivanja i poređenja u meni izazivala neku vrstu unutrašnjeg konflikta, gde se kreiralo to nešto što sam morala da dokazujem i pokazujem.

Kako je to izgledalo kroz školovanje? Kako su vas deca gledala, kako nastavnici i profesori? Da li je to uopšte imalo uticaja?

– Naravno da jeste, retko razmišljamo kako je to hodati u tuđim cipelama. Ponekad me je peklo što sam imala etiketu ćerke Bobe Stefanovića i što su kroz tu prizmu drugi prosuđivali da li lepo pevam, da li činim ovo ili ono kao što to Boba radi… Što bih ja kao individua isto radila kao mama, tata ili bilo ko iz porodice? To je obično izazivalo bunt kod mene, ali moram da priznam da su me pekli i neki neprimereni komentari koje kao dete svakako nisam bila spremna da primim. S druge strane, zbog prirode njegovog posla, otac mi je u detinjstvu mnogo nedostajao…

Koliko se vizura perioda vašeg odrastanja menjala tokom života?

– Naravno da se menjala. Onog trenutka kada sam stupila u brak i postala majka, tu se već perspektiva promenila. Drugačije je kada posmatrate događaje kroz prizmu deteta, u odnosu kada i sami postanete roditelji ili sa stanovišta odraslog. Što više uloga imate to će i šira slika biti. Moj pogled na taj deo života se najviše promenio kada sam počela da pišem knjigu. Čini mi se da sam tada sve srušila i počela novo da gradim.

Koliko vas je pisanje knjige promenilo? Kako je izgledao taj ponovni pogled na prošlost?

– Prošlost ne možemo da izmenimo, ali možemo promeniti naš pogled i naš doživljaj. Tu je ključ isceljenja. Moram da priznam da se moj pogled potpuno promenio – sada o svim tim događajima koji su obeležili moje odrastanje mogu da pričam otvoreno, s radošću i pre svega sa zahvalnošću. Pisanje se ispostavilo kao jedna čarolija – jer papir nas ne prosuđuje, a to je ono što je čoveku potrebno: da iznese sve svoje emocije bez straha da će biti optužen, ili da će biti popreko pogledan. Pa kada tako sagledamo stvari, onda nam se zaista perspektiva promeni.

Zašto ste počeli da pišete knjigu?

– Počela sam da je pišem zbog same sebe. Nije to samo bio odnos s ocem i detinjstvo... Počela sam da je pišem zbog mnogih drugih stvari koje su mi se u životu dešavale, a kojima nisam bila zadovoljna, da bih dobila jasnoću. Zanimljivo je to da je počela moja realnost da se menja – paralelno sa unutrašnjim procesima, menjali su se odnosi, situacije, neki ljudi su otišli, drugi došli… Toliko su počeli da mi se dešavaju sinhroniciteti da je to bilo zaista zadivljujuće koje su se sve podudarnosti dešavale. Tako da ne samo što mi je bilo blagotvorno i isceljujuće, nego sam završivši knjigu imala potpunu jasnoću sa svakim segmentom i svaki segment mi je dobio smisao – počela sam da vidim lepotu i u onim stvarima koje su mi se činile strašnim.

Kako da iz nevolje izvučemo najbolje?

– Svi mi smo vrlo moćni kreatori našeg života, međutim, ako nemamo jasnoću i svesnost onda kreiramo stvari koje naizgled idu protiv nas. Ja i dalje imam turbulentan život, ali sam ispunjena, jer sam naučila da svoje kreativne potencijale drugačije raspoređujem i da ne prosuđujem.

Kako to uspevate, jer naš um je tako ustrojen da stalno nešto prosuđujemo?

– Mislim da je ključ voljnost da se ne prosuđuje ništa: ni emocija, ni odnos, ni osoba, ni događaj. Onog trenutka kada otpustimo prosuđivanje, tog trenutka mi možemo da vidimo lepotu toga. Tako da umesto da prosuđujemo da je ovo ovakvo ili ono onakvo mi bi trebalo da postavimo sebi jednostavno pitanje: šta je ovde dar koji sada ne vidim i kako meni ovo može biti doprinos – jer sve je doprinos i sve je dar. Ali, ne možemo da primimo dok god imamo prosuđivanje kao zid.

Da li biste nam to malo objasnili?

– Mnogima se često dešavaju situacije u kojima izgleda kao da se sve zaverilo protiv njih... Zapravo, kada se malo odmaknemo i kada prođe neko vreme, ispostavi se da ono što smo doživljavali kao loše i nije baš tako loše, a da su nam se one dobre stvari olupale o glavu. U tom kontekstu bi trebalo da odbacimo etikete i svu vrstu prosuđivanja, da postavimo pitanje šta je ovde doprinos i dar i vrlo brzo ćemo imati jasnoću.

Vi ste u knjizi naveli vaše dobre vile: mamu i baku. Koliko je važna podrška?

– Jeste važna podrška, ali je nekad mnogo dobro i kada je nemamo, jer se onda ne oslanjate na te spoljašnje resurse, nego se oslonimo na one unutrašnje „mišiće“ koje snažimo i vežbamo. Suština je da budemo podrška sami sebi da bismo dobili podršku spolja. Ono što je u nama odražava se u spoljašnosti, a ne obrnuto!

Savlađivanjem prepreka, suočavanjem s raznim situacijama mi odrastamo. No, zašto je to ponekad veoma bolno? Zašto ne možemo da učimo kroz radost, ne kroz teškoće?

– Na kraju moje knjige pominjem da nauka kaže da je bol isto što i zadovoljstvo, samo je razlika u intenzitetu. Našem logičnom umu je jako teško da to prihvati. Naše viđenje neke stvari je ono što nama nanosi bol, a ne sama ta stvar. Doživljaj je taj koji nas boli. Ne možemo promeniti ni ljude ni situacije, ali naš doživljaj i te kako možemo. Ponekad je potrebno da ceo naš sistem verovanja, gledišta i načina kako razmatramo i doživljavamo stvari propadne - kako bi se danas reklo, da se resetuje - da bismo mogli da živimo s radošću i zahvalnošću.

Marina Jablanov Stojanović