Glumica Paulina Manov o ulozi u filmu „Toma“

Njenu Ljiljanu, koju je u svojoj pesmi opevao i čuveni Toma Zdravković, prepoznali su gotovo svi, pa gotovo da nema osobe koju Paulinina gluma nije dirnula i rasplakala. U prijatnom razgovoru za Dnevnikov TV magazin, Paulina Manov je u novosadskom bioskopu Arena Sinepleks ispričala da smatra da su mnogi  prepoznali situaciju u kojoj se njena Ljiljana nalazi u filmu, te da je upravo to i stavilo nju u fokus ovog projekta, što, kako je rekla, nije očekivala jer njena uloga prostorno nije velika.

– Sa druge strane, to je priča o životu i o prioritetima u njemu, o tome šta je važno. Jedna od poruka filma i, svakako, ove uloge, je da čovek treba dobro da promisli šta su mu prioriteti u životu i na koji način najbolje moguće da iskoristi taj jedan život koji mu je dat. Mislim da je i to prepoznato. A ono što je verovatno kupilo publiku je istina koja je uspela da „pređe rampu“, kako mi to glumački kažemo, odnosno, da bude toliko uverljiva da ljudi mogu da je prigrle i da je dožive u potpunosti kao svoju i sebi blisku – rekla je na početku intervjua za naš list Paulina Manov.

Publika je za nekoliko minuta tokom te čuvene scene sa Ljiljanom, o kojoj svi govore, bila ozbiljno potresena u bioskopu. Kako je u vašem srcu i grudima izgledalo to snimanje koje je trajalo čak šest sati?

– Ja sam se osećala kao da sam u nekom balonu, staklenom zvonu, u nekom mehuru sapunice. Ne znam kako da to objasnim. Kao da sam jednostavno uhvaćena u atmosferu te jedne scene koja realno traje, kako kažete, minut ili nešto duže, a za nas je ona trajala šest sati. I mi smo je iznova i iznova proživljavali. Mislim da je tajna uspešnosti te scene, između ostalog i u tome što ona tu pesmu „Za Ljiljanu“ stavlja u jedan novi kontekst s kojim se većina ljudi prepoznaje. Tajna je možda i u tome što smo svo troje učesnika sve vreme igrali tu scenu, a to znači da smo je, kada je neko drugi snimao, svi energetski punili, a uglavnom se dešava da taj koji je u kadru daje svoj maksimum, a ostali mu pomažu davanjem replika ili fizičkim prisustvom.

Kako ste vi doživeli Ljiljanu na prvo čitanje? Čuo sam da je bilo nekoliko verzija njenog lika, a da ste je vi zamišljali baš ovakvu i da je zato na kraju i prikazana kao vrlo srčana?

– Ja sam je na prvo čitanje zaista osetila kao sebi blisku i imala sam odmah sliku toga kakva ona treba da bude. Jednostavno, osetila sam se kao da se osvetlio jedan deo mene kroz tu ulogu. Ako kažemo da je čovek jedno kompleksno biće, a da je uloga jedan mali deo njega onda je meni bilo kristalno jasno koji je to deo. Kao da je neko uperio svetlost baš u taj jedan mali deo mene. Zato sam ja nepogrešivo osetila da znam šta to treba da bude, u kom pravcu treba da se razvija taj lik i izgleda da nisam pogrešila.

Da li ovaj film govori i o propuštenim prilikama i tome da često zaboravljamo svoju dušu, snove i živimo očekivanja drugih?

– Da, to je prikazano i kroz Ljiljanin lik. Kroz film nije ispričano konkretno, ali kada vam ja kažem na šta sam mislila kada sam radila tu ulogu ja vidim da su ljudi to prepoznali, bez obzira što to nije rečeno. Takođe, taj deo je oslikan i u liku Silvane, koja kaže: „Eh, kad bi imali jedan život da živimo po onome kako bi drugi želeli, a drugi kako mi mislimo da treba“. Film je višeslojan i te slojeve generacije prepoznaju na drugačiji način. Starije generacije uviđaju možda višeslojnost likova. Oni imaju i osvrt na ono šta su sve proživeli, imaju to iskustvo, pa ih film onda podseća i na to. Toma je bio jedna od poslednjih pravih jugoslovenskih zvezda, koja, eto, silom prilika umire isto kad i Jugoslavija.

Nije vas bilo dugo, a sada su vas ođednom mnogi prepoznali kao vrsnu glumicu. Da li ste dugo čekali na svojih pet minuta?

– Jesam. Deset, dvanaest godina, koliko traje moja pauza, jeste dugo vreme, ali vi kao glumac ne možete da dođete nekome i da kažete: „Znate li vi šta ja sve mogu da glumim?!“. To je nešto što neko drugi mora da prepozna u vama i da vam šansu. Ja sam presrećna zbog toga što sam je dobila. Dobila sam priliku da igram ulogu koja je takva da je zapravo prikazala jedan deo onoga što ja mogu da igram.

I pretpostavljam što ćete tek igrati?

– Nadam se, to ćemo videti. Očekuje se da ovakav događaj meni sada da šansu da prikažem i neke druge likove koje mogu da igram, ali to, po iskustvu, uopšte ne mora da bude tako. Videćemo da li će biti novih uloga i kakvih.

Rekli ste u jednom intervjuu: „Nikada nisam očekivala popularnost, novac, crveni tepih i glamur već zrno umetnosti koje nam se nekada desi“. Koliko često doživite upravo to da kažete: „E, zbog ovoga vredi čekati jednu ulogu i biti glumac“?

– Takve se uloge ne dešavaju baš često. Dese se s vremena na vreme. Trudim se da u svakoj ulozi koju radim pronađem zrno, da ne kažem umetnosti, jer bi to bilo možda pretenciozno, ali da nađem zrno nečega  što je meni interesantno u ljudskoj psihi, duši, u ljudskom postojanju. Nešto što ja mogu da prenesem na druge ljude da i oni to prepoznaju. Volim da se bavim komedijom i da zasmejavam ljude, a isto tako i da im postavim neka pitanja, da se zapitaju nad svojim životom. To je ono što volim da radim i kroz ovo svoje zanimanje imam priliku da se bavim temama, koje doduše dobijem, ali kroz koje se trudim da nađem ono nešto što me zanima i ono nešto što me privlači.

Uskoro ćemo vas gledati u novim epizodama serije „Kamiondžije d.o.o“. Kakva nas priča dalje čeka kada je vaš lik u pitanju?

– Naši će Grujići i dalje biti egzistencijalno ugroženi. Baja će u novu sezonu krenuti iz zatvora. Moja Dara će, kao stub svoje porodice,  pokušati da pomogne uopšte u finansijskom smislu svoju porodicu. Imamo i nove likove koji će se pridružiti dobro poznatoj ekipi, to je Anka Gaćeša i Vladislav Mihailović.

Čini mi se da je ta serija jedan od retkih projekata koji porodicu stavlja u fokus i vraća veru u ljubav i nadu. Koliko je publika željna takvih sadržaja?

– Jeste, u prošlom nekom vremenu imali smo uglavnom neke sadržaje koji su kroz porodicu govorili o društvu u kojem se nalazimo. Ova serija na drugačiji način govori o porodici. I tu nalazim neku sličnost između „Tome“ i „Kamiondžija“. I jedan i drugi projekat govori o značaju prijateljstva, ljubavi i vrednosti koje smo u prošlosti zaboravili, a mislim da je važno da se njima vratimo i mislim da su ljudi željni toga. Željni su toga da im ukažemo s malih ekrana da se vratimo pravim vrednostima jer mi se čini kao da smo u prošlim vremenima malo zalutali u neke druge sadržaje i teme, ali, evo, vraćamo se.

Vladimir Bijelić