Blagotvorni uticaj kućnih ljubimaca na zdravlje

Nije ih ni mnogo briga da li ste blagorodni ili namćorasti – oni vas vole baš onakve kakvi jeste i ako im poklonite malo pažnje i ljubavi višestruko će vam vratiti. Da, to su naši drugari iz carstva životinja, pre svega kuce, mace, ali i zeke, hrčci, ribice i ptičice – sva ona divna stvorenja koja nas oplemenjuju i menjaju nabolje.

– Smatram da je ljudima koji nisu imali kućnog ljubimca jedan deo duše ostao neaktiviran. Zaista mislim da kućni ljubimci mogu da nam otkriju sasvim jedan novi svet i pogled na život koji ni sa čim drugim ne može da se poredi. Oni su stalni izvor sreće i zahvalnosti – otkrila nam je psiholog dr Dunja Cigić Gavrilović.

Da je to stvarno tako dokazuju i brojne naučne studije. Naučnici su proučavali uticaj mačaka, pasa, hrčaka, ptičica, pa čak i zlatnih ribica na psihički obolele, jedna od njih, dr Helen Luis Bruks sa Odeljenja za Psihološke nauke Univerziteta u Liverpulu, pokazala je da kućni ljubimci blagotvorno utiču na ljude koji imaju depresiju, bipolarni poremećaj, čak i šizofreniju. Ljubimci su im pružali osećaj bezuslovne ljubavi i podrške i ublažavali brige, usamljenost i tugu.

– Kućni ljubimci ne osuđuju, prihvataju i podržavaju bezuslovno, što bolesnici često ne dobijaju od porodice ili društva. Ljubimac im uz to pomaže da zadrže osećaj posebnosti, dostojanstva i egzistencijalnog smisla – zaključila je u svom radu „Moć podrške životinja pratilaca ljudima koji žive sa mentalnim problemima“ dr Bruks.

Američko udruženje veterinara na svojoj službenoj veb stranici iznosi definiciju veze između čoveka i životinje kao obostrano korisnog dinamičnog odnosa koji karakteriše ponašanje ključno za zdravlje i dobrobit kako čoveka, tako i za životinju. Ne bi trebalo zanemariti ni činjenicu da to konačno dovodi do bolje fizičke i psihološke dobrobiti u celoj zajednici.

Na moguću vezu između društva kućnog ljubimca i telesne dobrobiti među prvima je uputila studija istraživačkog tima Erike Fridman. Njen istraživački time je došao do saznanja da je onim ljudima koji su bili hospitalizovani zbog kardiovaskularnih problema, posle godinu dana po otpuštanju iz bolnice, stopa smrtnosti značajno niža za one pacijente koji imaju kućnog ljubimca u odnosu na one koji ih nemaju, nezavisno od pola, ekonomskog i socijalnog statusa, ali i fizičkih aktivnosti. To potvrđuju i istraživači okupljeni oko Džun Meknikolas sa Univerziteta u Vorviku: više stope preživljavanja nakon infarkta, značajno niži rizik od astme kod dece koja su u prvoj godini života imala kućnog ljubimca, niži rizik od kardiovaskularnih oboljenja.

Postoji još jedno zanimljivo istraživanje koje su vodili dr Karen Alen, dr Brabara Šajkof i dr Džozef Izo 2001. godine. Posmatrali su berzanske mešetare, koji imaju izuzetno stresan posao, koji su živeli sami i imali hronično povišeni krvni pritisak i zbog toga im je propisan lek iz grupe angiotenzina (lekovi za sniženje krvnog pritiska). Slučanim uzorkom polovini je rečeno da udome psa ili mačku iz azila. Šest meseci kasnije, angiotenzini su kod svih ispitanika značajno snizili krvni pritisak u stanju mirovanja, međutim u stresnoj situaciji visina krvnog pritiska bila je upola manja kod ispitanika koji su udomili psa ili mačku u odnosu na grupu onih koji su nastavili da žive sami. Autori su takođe došli do saznanja da su kod ispitanika koji su imali malo prijatelja i društvenih kontakata, pozitivni efekat društva ljubimca bili najveći.

Mnogi psiholozi kažu da je odnos sa kućnim ljubimcima najčešće vrlo jednostavan i siguran, s minimalnim je rizikom, a sve karakteristike koje se pripisuju ljubimcima zapravo zadovoljavaju osnovne potrebe pojedinca da bude voljen i da ima osećaj samopouzdanja.

Poznato je da i interakcija s kućnim ljubimcem izaziva lučenje oksitocina – hormona ljubavi koji u nama pokreće osećaje sreće i poverenja, objašnjavaju psiholozi. Trebalo bi istaći da su kućni ljubimci veoma važni i u životu dece.

Kod dece četvoronožni prijatelji razvijaju osećaj odgovornosti, saosećanje, samopouzdanje, smirenost, disciplinu, posvećenost... Pomažu da se deci poboljša imunitet i čine ih aktivnijim, to se naročito odnosi na pse kao ljubimce, jer će deca deo svog slobodnog vremena provesti napolju šetajući i trčeći sa psom – što je važno, naročito sada kada deca provode sate i sate pored ekrana.

Decu bi trebalo naučiti i na vlastitom primeru im pokazati, da je ljubimcima potrebna svakodnevna briga, pažnja i ljubav. To se odnosi na sve kućne ljubimce, a naročito na pse. Ono što se ne sme zaboraviti jeste da se osećaj odgovornosti kod dece ne razvija preko noći, nego postepeno. Zato roditelji ne bi trebalo da zameraju deci ukoliko se ne snađu u toj ulozi, posebno ne na početku. Nerealno je očekivati od deteta koje je tek krenulo u školu da brine o svim potrebama svog ljubimca, ali važno je podržavati njegovu želju da tome učestvuju.

No, ne bi trebalo ni zanemariti uticaj kućnih ljubimaca na starije osobe. Oni ih podstiču na aktivnost, ublažuju im usamljenost... Kućni ljubimci mogu da imaju ključnu ulogu u pružanju pomoći da se prevaziđu izazovi starenja, jer seniori vode pasivniji način života, manje se druže i više su podložni depresiji. Istraživanja pokazuju da su četvornožni prijatelji zaslužni i za bolji proces pamćenja. Druženje s njima uveseljava im svakodnevicu, fokusira ih na sadašnjost bez preterane brige za budućnost.

Na kraju bi valjalo pomenuti i to da kućne ljubimce ne uzimamo samo da bi deci ili sebi kupili novu igračku, pa kada se shvati da oko te igračke ima dosta obaveza, možda i više nego zabave, onda se životinja odbaci... Ljubimci nisu igračke, oni su živa bića i trebalo bi biti odgovoran vlasnik koji se za svog ljubimca brine kao za člana porodice – ne odbacuje ga, jer mu je dosadio, ostario ili zato što se razboleo. Naši ljubimci, a naročito pas, za malo nege obasipa nas ljubavlju i vraća nam je višestruko. Neće nas ni uvrediti, ni kritikovati, niti gnjaviti glupostima. Ko to nije osetio – stvarno se oseća zakinutim.

Marina Jablanov Stojanović