Aleksandra Jeftanović i Boško Jakovljević, voditelji: Diskoteku smo zamenili pozorištem

Uz mnogo muzike i zanimljivih priča sa glumcima, muzičarima i drugim relevantnim gostima iz različitih sfera društva, Boško i Aleksandra nam pokazuju da su, zahvaljujući talentu, ali i i ogromnom televizijskom iskustvu, postali brend koji ljudi vole i kojem se rado vraćaju. Upravo to ih, rekli bismo, i čini tako opuštenima, čak i sat vremena pred samu emisiju koju vode uživo, u šta se naša ekipa i uverila pre nekoliko dana, kada smo ih posetili u njihovom radnom okruženju. Srk vrele kafe, red čitanja o temama o kojima će govoriti, red ćaskanja o aktuelnostima, biranje garderobe, nameštanje frizure, popravljanje šminke i sve je spremno za ulazak u studio. Sve to uz osmeh i sigurnost. Dok sedimo sa njima i čekamo da ušetaju u dobro poznatu scenografiju, a u pauzi između ćaskanja sa ostatkom njihove vredne ekipe, upitali smo poznate voditelje da li vole da emisiju započnu spremni i da drže sve pod kontrolom ili nekada dopuštaju da sve teče spontano.

Boško: Sve zavisi od dana do dana. Volim da budem spreman i kod kuće iščitam sve što je novo i što ne znam. S druge strane, kada se neka situacija proteže više dana, onda već postoji krug informacija koji se vrti i manji prostor treba da bi se upotpunilo znanje. To je jedna matematika koja je vrlo jasna kada radiš prepodnevni program, a meni je ovo prvi put. Prvih godinu i po dana sam to radio za sebe - da se malo ispričam i da kažem sve što nisam za pet godina. Sada već to prelazi u jedan stalni poslovni odnos koji će da traje. Televiziju gledam ne samo kao poziv, jer to i jeste sticajem okolnosti, već kao ideju da radim nešto što volim i u čemu se dobro snalazim. Kad postane opterećenje mislim da onda treba da se napravi pauza.  

Aleksandra: Spremne su teme i poznati sagovornici koje ćemo ugostiti. Imamo sjajan tim iza kamere koji se svakog dana brine o tome da sve teče i izgleda onako kako gledate na malim ekranima. Koncentracija mora da bude na visokom nivou, jer u odnosu na druge emisije, mi sve vreme govorimo „iz glave“. Ali, televizija je živa stvar kao i sami razgovori, te ima tu i dosta spontanosti, smeha, pa nekada i improvizacije u trenutku. Pred samu emisiju uvek je užurbano i puno adrenalina jer se mi radujemo svakom danu i želimo da svaka emisija bude najbolja. I nama i našim gledaocima. Po reakcijama gledalaca, ali i gostiju koji se uvek rado odazovu našem pozivu, čini se da u tome uspevamo.

Kroz vaš studio prošlo je mnogo gostiju i mnogo je tema u njemu obrađeno. Šta vam je rad na ovoj emisiji doneo vama lično?

Aleksandra: Nas dvoje smo stariji, zreliji i iskusniji. Samim tim su i teme koje nas zanimaju zrelije, životnije, prilagođenije našem dobu. Poštujem novo vreme i zakone rejtinga, ali mislim da se kroz „old school“ sistem uklapamo u njih. Svakog dana radimo ono što volimo, pitamo ono što nas zanima, razgovaramo o temama koje nas se tiču. Isto se i odlično zabavljamo. Pa ima li šta bolje od toga?

Boško: Doneo mi je sigurnost i ulazak u jedan drugi deo života, u drugu sferu interesovanja. Pre svega, samoispitivanje i samopotvrđivanje! To pričam zbog toga što te ambicije ka televizijskom potvrđivanju nisu bile jasno definisane ni pre, a pogotovo ne sada. U ovim godinama čovek se brine da mu što lepše i bolje u svakom smislu prođe život.

Tu je i vaše ogromno televizijsko iskustvo. Koliko je ono pomoglo u ideji da se u vašoj novoj emisiji bavite temama koje vas zaista zanimaju?

Boško: Tehnički, moje televizijsko iskustvo jeste bilo ogromno, ali ovo su sada nove teme kojima se bavimo. To su društveno-dnevne teme. Ne bavimo se politikom, mada šta danas nije politika? Tu je i zabava u smislu kulturnog, javnog i šoubiz delovanja, ali, po našoj meri! Ja se stalno šalim da smo diskoteku zamenili pozorištem (smeh). I ne samo zbog toga što smo tako želeli,  nego zbog toga što nam godine to donose. Sticaj okolnosti je da se mi svaki put bavimo stvarima koje nas u toj životnoj dobi interesuju.

Da li je nekada i lekovito sagoreti, kao što se desilo vama, što je Boško jednom prilikom rekao, i da li se onda čovek zreliji i spremniji vrati svojoj suštini i radi nešto što je baš po njegovoj meri? 

Aleksandra: Mi smo od starta išli bez urednika, uvek smo bili urednici svoje emisije što znači da smo kao mladi često i grešili. Sam pao, ali i ustao, to je najvažnije. Nismo bili svesni velike popularnosti, mnogo toga nam se i obilo o glavu jer smo bili jako mladi i dobronamerni. Ali, to je put ka zrelosti, i mislim da takav put imaju i svi drugi ljudi. Samo što oni nisu odrastali, učili i sazrevali pred milionskim televizijskim auditorijumom. Ostvarenost je važna, posebno za ženu. Ja sam dobila to što sam tražila, a to su porodica i mir. Meni je posao socijalni život - izlazak, želja da pitam, da nadomestim sve ono što sada jesu sfere mog interesovanja.

Koliko je, iz vaše vizure, izazovno kvalitetno se baviti zabavnim programom i kreirati ga sa određenim stavom, u vremenu u kom na različitim kablovskim operaterima imamo ogroman broj kanala sa jeftinim sadržajem i rijaliti programima koji privlače pažnju javnosti?

Aleksandra: Na pravoj smo televiziji koja nam je dala prostor da razmišljamo i da kreiramo program onako kako mi mislimo da treba. Slična priča se desila i pre 25 godina i donela je rezultate tako da bih rekla da je to onda to. Ne bih da zvučim neskromno, ali mislim da se naš uticaj vidi i u drugim programima sličnog sadržaja.

Boško: Pre nego što sam došao ovde rešio sam da počnem da radim. Imao sam pozive sa raznih televizija, ali sam se odlučio za K1 upravo zbog toga što je kablovska. Mi smo imali to iskustvo kada je fokus medija na tebi i kada te svi gledaju. Sa željom da naša emisija bude za jedan odabrani krug ljudi kojima ćemo se obraćati smo i došli ovde. Kablovski operater nudi priliku da se obraćaš ljudima koji žele da te gledaju. To nisu svi, a kada se obraćaš svima i kada želiš da imaš celokupnu populaciju ispred sebe onda to donosi i manjkavosti ovog posla - a to je da te gledaju i oni koji te ne razumeju. U tom smislu, svako neka gleda šta hoće. Mi sada imamo svoju publiku. I pokazalo se, u stvari, da se, i kada je kablovski operater u pitanju, ako radiš kako treba, privuče dosta pažnje.

Vas dvoje ste uz još nekoliko TV lica upisali istoriju zabave na televiziji, pokretali neke nove televizijske formate i radili dosta različitih emisija. Kako vam je na tom putu uspevalo da budete u vrhu i gledanosti i popularnosti, a da, opet, svaki put napravite korak napred i na ličnom planu? 

Aleksandra: Nije slučajno to što Boško i ja radimo zajedno, jer smo radili i na našem odnosu koji traje već 25 godina. Mi smo „kliknuli“ kao mladi i imamo mnogo toga zajedničkog, a ono što nas razlikuje su često samo dva različita ugla gledanja na istu stvar. Mi se skoro pa privatno ponašamo na televiziji i često se šalimo da smo od toga napravili televizijski format.

Boško: Često razmišljam o tome kako je najbolje biti po formatu, a kada uđeš u jedan format ti se tako oblačiš, tako pričaš, okupljaš publiku oko sebe, pričaš ono što neki misle da treba da kažeš i to je onda nekako najbezbednije. Aleksandra i ja smo pričali o tome kako smo emisije radili iz ljubavi i onako kako mislimo da treba. I često puta naš život nije bio samo televizija, nego i divan krug ljudi. Nekad smo radili sa punom svešću da radimo nešto drugačije, nekad potpuno nesvesno, ali sa idejom da hoćemo da živimo svoj neki etalon i šablon. Mi sad, prvi put, radimo ovo što radimo, ali dajemo neke profesionalne smernice, iako je tu naša strast, a pre toga je sve bilo uživanje i strast. Drugačiji je sistem bio, ne mogu da kažem koji je bolji. Možda ovo deluje autentičnije i zato se to i primećuje. Možda bih se oblačio u sakoe i rolke i izgovarao deset pitanja koja su mi data. Takvi ljudi bolje prolaze, ima ih više, ali nisu toliko autentični.

Vinston Čerčil je rekao da je novinarstvo najlepše ako se napusti na vreme. Vas dvoje ste napuštali ovaj posao, pa ga ponovo nakon kraćih pauza osvajali. Šta ste sve radeći ili ne radeći na televiziji naučili o ovom poslu i televiziji uopšte?

Aleksandra: Za razliku od Vinstona nemamo političkih ambicija pa ćemo se zadržati na novinarstvu. Radoznalost i zaigranost su nas naveli i doveli na televiziju. I sama reč zanimanje, a u korenu te reči je da te zanima ono čime se baviš. E, to je i presudilo da tu i ostanemo!

Boško: Ja sam pravio pauze (smeh). Prvo što sam naučio je da se bolje osećam u studiju, bez obzira na to koliko me ljudi gleda, nego u nekom javnom performansu, iako se čini da sam stalno opušten. To je jedna doza treme koja mi uopšte ne prija. Taj tehnički odnos prema tome šta radiš, šta treba da radiš, koliko imaš vremena i ideja da moraš da ostaneš ti da bi ti bilo lakše, je ono što može čovek da nauči, a čovek stalno uči. Ne znam da li bih, da sada imam 25 godina i sedim sa nekim od ovih ljudi koji imaju 50 godina koji su toliko bitni u glumi, u istoriji, književnosti, mogao da pričam „tet-a-tet“ i na ravnoj nozi. Sada polako dolazim na taj ispit da se uspostavim kao neko ko može na ravnoj nozi da priča sa nekim ljudima koji imaju već neku karijeru i autoritet.

Vladimir Bijelić