Mirjana Bobić Mojsilović: Srbija liči na mene

Svake nedelje u podne Mira u svom stilu gledaoce vodi u gradove i sela po celoj Srbiji i upoznaje ih sa različitim ljudima na koje nailazi na svojim putešestvijama i prikazuje njihove običaje i kulturu. Nekadašnja novinarka nam iz svog ugla, a znatiželjna da sazna sve o kraju koji posećuje, prikazuje lepotu naše zemlje i sve njene male i velike znamenitosti kroz priče naizgled običnih ljudi. U intervjuu za Dnevnikov TV magazin Mirjana Bobić Mojsilović objašnjava da se ideja da radi baš takvu emisiju rodila jer je uvek dobijala fantastične reakcije na fotografije koje je sa izleta po Srbiji objavljivala na Instagramu, a na koje je krenula pre nekoliko godina, ali i zbog putovanja na organizovane književne večeri i gostovanja s njenim predstavama zahvaljujući kojima je upoznavala našu zemlju.  

– Tako me je rediteljka i producentkinja Marijana Petrović pozvala da radimo emisiju koja je toliko stvarna, jer upravo tako izgledaju moji izleti. Oduševljenje onim što vidim, izvesna doza humora i radost pri saznanju da se možemo ludo provesti i u Srbiji. Možda je podsvesno to bio moj mali lični otpor globalizmu i nametnutnim standardima „dobrog života“. Sa druge strane, oduševljena sam što bilo gde da odem srećem zdrave ljude, mentalno zdrave ljude koji me inspirišu – istakla je na početku intervjua Mirjana Bobić Mojsilović.

Šta vas je tokom putovanja po Srbiji najviše fasciniralo i šta biste, nakon upoznavanja različitih ljudi i običaja, rekli kakva je naša Srbija?

– Srbija je lepa, malo raščupana, iznenađujuća, divlja i dobra. Liči na mene. Sa druge strane, Beograd je postao dosadan. Najbolja stvar je otići nekuda za vikend, gledati šume, njive, nebo.

Šta mislite jesmo li generalno narod koji i pored svih nedaća i teškoća uspeva da u životu pronađe tračak sreće?

– Mislim da za to imamo neviđeni talenat, da smo i u najgorim trenucima nalazili načina da se nasmejemo sebi samima i ovom životu, da živimo i preživimo, pogotovo sada sam ubeđena u to, kada posmatram sve ovo što se događa svetu, ceo ovaj orvelijanski matriks, mislim da ima neke žilavosti i humora ovde u Srbiji. Sve dok imamo drvo koje možemo da zagrlimo ili žbun da se iza njega sakrijemo, spaseni smo. Draž Srbije je što je neotkrivena i nekako na svoju ruku.

Da li vam je nedostajao novinarski posao svih ovih godina i koliko vam je vaše dugogodišnje iskustvo pomoglo da pristupite radu na ovoj emisiji?

– Novinarstvo mi nije nedostajalo nimalo, a što se tiče moje emisije, ona nije novinarska, ona je nekako lična - kao da uzimam nekog svog prijatelja za ruku i kažem mu: „Ne budi očajan, hajde sa mnom na izlet“.

U periodu kada ste počeli da se bavite novinarstvom ova profesija bila je izuzetno cenjena, međutim, stav javnosti se prilično promenio poslednjih nekoliko godina. Kako ste se onda osećali, a kako danas, kad i pored svih funkcija kažete Mirjana Bobić Mojsilović novinarka, što je u osnovi i vaše obrazovanje i profesija?

– Nisam novinar već dvadeset godina. Zanimljivo je da me i dalje ovde ponekad tako tituliraju. Mislim da danas i nema novinarstva da ima samo propagande i da se zato rodio novi fascinirajući fenomen - novinar - građanin. Ceo svet je počeo da se budi, obični ljudi umorni su od propagandnih laži i ućutkivanja i žele istinu. 

Nedavno je završeno snimanje serije „Azbuka našeg života“ čiji je scenario nastao po motivima vaša dva romana. Koliko vam je bilo teško da svoje delo prepustite drugima da ga nadograđuju? I kako ste zadovoljni onim što su autori serije uradili?

– Teško je da date svoje delo u tuđe ruke da od toga prave nešto svoje. Ali, imala sam poverenja u Jelenu Bajić Jočić, koja je reditelj i kreator serije. Slala mi je na čitanje scenarije koje su uradili njeni saradnici i bila sam veoma zadovoljna. Ne samo zato što mislim da su to odlično uradili, nego zato što smatram da je upravo takvim stavom prema piscu pokazala svoju ozbiljnost i vrhunsku profesionalnost. Želim joj mnogo uspeha i mislim da će serija biti moderna, dobra priča o našim životima, takvim kakvi jesu, a uz to je izabrala i sjajne glumce na čelu sa Aleksandrom Janković.

Kakvu priču donosi vaš novi roman „Srce moje“, za koji ste rekli da je na neki način i vaša autobiografija?

– „Srce moje“, roman koji je obnovila Laguna, na mnogo načina jeste moja autobiografija. To je priča o jednoj velikoj ljubavi koja postaje nemoguća, ali to je pre svega ljubavni roman o pisanju ljubavnog romana. To je roman o pisanju, o dilemama, o tome kako su naši književni junaci bolji od nas samih, o tome kako literatura ispravlja sve nepravde stvarnosti.

Koliko inače otvarate svoje srce kada pišete redove novih romana?

– Uvek je ono pomalo otvoreno, jer živite sa svojim junacima i morate da ih razumete i branite. Ali ponekad roman je vaša lična ispovest, čak i kad vam to, dok ste ga pisali, nije bilo ni na kraj pameti. Ipak, pišući „Srce moje“, bila sam svesna da srce svoje otvaram više nego ikada pre toga.

Jednom prilikom izjavili ste da je optimizam za vas, između ostalog, dodavanje boje životu. Kojim to bojama slikate vašu svakodnevicu danas u moru tmurnih vesti koje nam pristižu sa svih strana? 

– Pravo da vam kažem, nije lako ni nama, optimistima. Tražim tu žutu, svuda. Ponekad je dovoljna jedna dobra pesma na radiju da me podigne, a ponekad samo izađem iz kuće i hodam, hodam, hodam... I tada moj mozak postaje kao kaleidoskop.

Vladimir Bijelić