Мирјана Бобић Мојсиловић: Србија личи на мене

Сваке недеље у подне Мира у свом стилу гледаоце води у градове и села по целој Србији и упознаје их са различитим људима на које наилази на својим путешествијама и приказује њихове обичаје и културу. Некадашња новинарка нам из свог угла, а знатижељна да сазна све о крају који посећује, приказује лепоту наше земље и све њене мале и велике знаменитости кроз приче наизглед обичних људи. У интервјуу за Дневников ТВ магазин Мирјана Бобић Мојсиловић објашњава да се идеја да ради баш такву емисију родила јер је увек добијала фантастичне реакције на фотографије које је са излета по Србији објављивала на Инстаграму, а на које је кренула пре неколико година, али и због путовања на организоване књижевне вечери и гостовања с њеним представама захваљујући којима је упознавала нашу земљу.  

– Тако ме је редитељка и продуценткиња Маријана Петровић позвала да радимо емисију која је толико стварна, јер управо тако изгледају моји излети. Одушевљење оним што видим, извесна доза хумора и радост при сазнању да се можемо лудо провести и у Србији. Можда је подсвесно то био мој мали лични отпор глобализму и наметнутним стандардима „доброг живота“. Са друге стране, одушевљена сам што било где да одем срећем здраве људе, ментално здраве људе који ме инспиришу – истакла је на почетку интервјуа Мирјана Бобић Мојсиловић.

Шта вас је током путовања по Србији највише фасцинирало и шта бисте, након упознавања различитих људи и обичаја, рекли каква је наша Србија?

– Србија је лепа, мало рашчупана, изненађујућа, дивља и добра. Личи на мене. Са друге стране, Београд је постао досадан. Најбоља ствар је отићи некуда за викенд, гледати шуме, њиве, небо.

Шта мислите јесмо ли генерално народ који и поред свих недаћа и тешкоћа успева да у животу пронађе трачак среће?

– Мислим да за то имамо невиђени таленат, да смо и у најгорим тренуцима налазили начина да се насмејемо себи самима и овом животу, да живимо и преживимо, поготово сада сам убеђена у то, када посматрам све ово што се догађа свету, цео овај орвелијански матрикс, мислим да има неке жилавости и хумора овде у Србији. Све док имамо дрво које можемо да загрлимо или жбун да се иза њега сакријемо, спасени смо. Драж Србије је што је неоткривена и некако на своју руку.

Да ли вам је недостајао новинарски посао свих ових година и колико вам је ваше дугогодишње искуство помогло да приступите раду на овој емисији?

– Новинарство ми није недостајало нимало, а што се тиче моје емисије, она није новинарска, она је некако лична - као да узимам неког свог пријатеља за руку и кажем му: „Не буди очајан, хајде са мном на излет“.

У периоду када сте почели да се бавите новинарством ова професија била је изузетно цењена, међутим, став јавности се прилично променио последњих неколико година. Како сте се онда осећали, а како данас, кад и поред свих функција кажете Мирјана Бобић Мојсиловић новинарка, што је у основи и ваше образовање и професија?

– Нисам новинар већ двадесет година. Занимљиво је да ме и даље овде понекад тако титулирају. Мислим да данас и нема новинарства да има само пропаганде и да се зато родио нови фасцинирајући феномен - новинар - грађанин. Цео свет је почео да се буди, обични људи уморни су од пропагандних лажи и ућуткивања и желе истину. 

Недавно је завршено снимање серије „Азбука нашег живота“ чији је сценарио настао по мотивима ваша два романа. Колико вам је било тешко да своје дело препустите другима да га надограђују? И како сте задовољни оним што су аутори серије урадили?

– Тешко је да дате своје дело у туђе руке да од тога праве нешто своје. Али, имала сам поверења у Јелену Бајић Јочић, која је редитељ и креатор серије. Слала ми је на читање сценарије које су урадили њени сарадници и била сам веома задовољна. Не само зато што мислим да су то одлично урадили, него зато што сматрам да је управо таквим ставом према писцу показала своју озбиљност и врхунску професионалност. Желим јој много успеха и мислим да ће серија бити модерна, добра прича о нашим животима, таквим какви јесу, а уз то је изабрала и сјајне глумце на челу са Александром Јанковић.

Какву причу доноси ваш нови роман „Срце моје“, за који сте рекли да је на неки начин и ваша аутобиографија?

– „Срце моје“, роман који је обновила Лагуна, на много начина јесте моја аутобиографија. То је прича о једној великој љубави која постаје немогућа, али то је пре свега љубавни роман о писању љубавног романа. То је роман о писању, о дилемама, о томе како су наши књижевни јунаци бољи од нас самих, о томе како литература исправља све неправде стварности.

Колико иначе отварате своје срце када пишете редове нових романа?

– Увек је оно помало отворено, јер живите са својим јунацима и морате да их разумете и браните. Али понекад роман је ваша лична исповест, чак и кад вам то, док сте га писали, није било ни на крај памети. Ипак, пишући „Срце моје“, била сам свесна да срце своје отварам више него икада пре тога.

Једном приликом изјавили сте да је оптимизам за вас, између осталог, додавање боје животу. Којим то бојама сликате вашу свакодневицу данас у мору тмурних вести које нам пристижу са свих страна? 

– Право да вам кажем, није лако ни нама, оптимистима. Тражим ту жуту, свуда. Понекад је довољна једна добра песма на радију да ме подигне, а понекад само изађем из куће и ходам, ходам, ходам... И тада мој мозак постаје као калеидоскоп.

Владимир Бијелић