U GREBENCU SE INTENZIVNO LOVI, PONEKO I PECA Kad je neko lovac, mora da je dobar čovek

Tako je, skoro osam decenija kasnije, nastao i kajtasovsko-grebenački lovni atar, nakon čega je 1889. godine usledio i prvi javni zakup tog lovišta. Kako je lovstvo odvajkada zastupljeno u Grebencu, tako danas u tom banatskom selu od 700 meštana, stotinak  njih se bavi lovom u okviru Lovačkog udruženja „Kapriora”.

– Od 11 lovačkih društava u opštini Bela Crkva, naše je najveće – kaže lovac Todor Caran, koji je ujedno i ribolovac, o čemu smo takođe s njim prodivanili. – Naše lovište je bogato jer se graničimo sa Deliblatskom peščarom, pa imamo sve od fazana do jelena. Međutim, najbogatiji smo sa divljim svinjama, na koje i organizujemo noćne hajke jer su tada najaktivnije.

Kako navodi, lovac se postaje od malena - dobrovoljno.

– Kad mi neko kaže da je lovac, smatram da je dobar čovek – jasan je Caran. – Lovac hrani divljač, nosi joj vodu, voli prirodu... A ko voli prirodu, voli i ljude. Moj otac nije bio lovac, a prve korake sam napravio uz ujaka koji me je podučavao. I moja ćerka Una (11) ide sa nama kad hranimo divljač, pravimo čeke i slično, odnosno kad idemo bez pušaka.

Kada je reč o ribolovu, on je nešto manje zastupljen među Grebenčanima, pa tako ih je dvadesetak aktivnih i strastvenih ribolovaca. Udicu zabacuju u obližnju Dunav-Tisu, na kojoj imaju uređena mesta, ali najbolja riba ide kod šlajza, gde su i vodopadi.

– Nemamo naše udruženje, već svi pripadamo belocrkvanskoj „Neri”. A ovde kod nas najbolje ide šaran – veli naš domaćin, kom se termini lovostaja i prilike za pecanje poklapaju, tako da uvek ima neku akciju tokom godine. – Što se tiče finansija, lov i ribolov su najskuplji sportovi, sve košta. Zato i gledamo da svake godine delimo nagrade za najveće odstrele šakala, pa smo tako obezbedili karabin prvom mestu, pušku drugom i optiku trećem. A u pecanju  je sve manje takmičenja, ne znam zašto. Želja mi je da ponovo pokrenem decu da pecaju.

 L. Radlovački