У ГРЕБЕНЦУ СЕ ИНТЕНЗИВНО ЛОВИ, ПОНЕКО И ПЕЦА Кад је неко ловац, мора да је добар човек

Тако је, скоро осам деценија касније, настао и кајтасовско-гребеначки ловни атар, након чега је 1889. године уследио и први јавни закуп тог ловишта. Како је ловство одвајкада заступљено у Гребенцу, тако данас у том банатском селу од 700 мештана, стотинак  њих се бави ловом у оквиру Ловачког удружења „Каприора”.

– Од 11 ловачких друштава у општини Бела Црква, наше је највеће – каже ловац Тодор Царан, који је уједно и риболовац, о чему смо такође с њим продиванили. – Наше ловиште је богато јер се граничимо са Делиблатском пешчаром, па имамо све од фазана до јелена. Међутим, најбогатији смо са дивљим свињама, на које и организујемо ноћне хајке јер су тада најактивније.

Како наводи, ловац се постаје од малена - добровољно.

– Кад ми неко каже да је ловац, сматрам да је добар човек – јасан је Царан. – Ловац храни дивљач, носи јој воду, воли природу... А ко воли природу, воли и људе. Мој отац није био ловац, а прве кораке сам направио уз ујака који ме је подучавао. И моја ћерка Уна (11) иде са нама кад хранимо дивљач, правимо чеке и слично, односно кад идемо без пушака.

Када је реч о риболову, он је нешто мање заступљен међу Гребенчанима, па тако их је двадесетак активних и страствених риболоваца. Удицу забацују у оближњу Дунав-Тису, на којој имају уређена места, али најбоља риба иде код шлајза, где су и водопади.

– Немамо наше удружење, већ сви припадамо белоцркванској „Нери”. А овде код нас најбоље иде шаран – вели наш домаћин, ком се термини ловостаја и прилике за пецање поклапају, тако да увек има неку акцију током године. – Што се тиче финансија, лов и риболов су најскупљи спортови, све кошта. Зато и гледамо да сваке године делимо награде за највеће одстреле шакала, па смо тако обезбедили карабин првом месту, пушку другом и оптику трећем. А у пецању  је све мање такмичења, не знам зашто. Жеља ми је да поново покренем децу да пецају.

 Л. Радловачки