Životinjska farma u skupštini
Veliki natpis „Dezire central stejšon“ vijori se sa pročelja bioskopa „Jadran“, mesta koje je u Subotici češće bilo mesto važnih pozoriših događaja, nego onih iz sveta filma.
„Dezire“, ili kako ga žargonski još skraćenije zovu „de si bre“, festival je savremenog pozorišta koje već skoro punu deceniju uspešno organizuje pozorište „Kostolanji Deže“. U poznu jesen, kada je depresija najveća, pa festival u gradskom životu ima i ulogu da poboljša raspoloženje.
„Levica, desnica, centralno“, stari su stihovi Darka Rundeka iz vremena takozvanog novog talasa koji je mogao da se oseti i sredinom festivalske nedelje u Subotici. Na programu je bila „Životinjska farma“ Džordža Orvela, u režiji Andraša Urbana, predstava iz Hrvatskog narodnog kazališta „Ivana pl. Zajca“ iz Rijeke.
Prava predstava za „centralni Dezire“, u smislu geopolitičkog položaja, ali i za uvek aktuelnu podelu i potragu za pravim sistemom i distribucijom moći unutar ljudske zajednice. Novi talas se osetio u muzičkoj matrici, kojom je prevladavalo pank-rok doživljaj sveta, sasvim prikladan čuvenoj Orvelovoj antiutopiji u kojoj životinje preuzimaju vlast i brigu nad jednom farmom, pođednako neuspešno kao i njihovi prethodnici - ljudi.
Ako je kod Orvela metafora iz vremena Drugog svetskog rata i bila namenjena socijalističkom režimu u Rusiji, ona se vrlo brzo pokazala prikladnom za prikaz bilo koje zajednice i oblika ljudskog udruživanja sa samo načelno proklamovanim humanističkim ciljevima. Andraš Urban metaforu proširuje na čitav niz istorijskih perioda, epoha, kojima dominiraju ideologije, odnosno na čitavu istoriju čovečanstva, preciznije – zapadne civilizacije. Hronološki postavljeno i gledano, smenjuju se periodi anarhije, socijalizma, religioznog zanosa i moderne kapitalističke države, koje simbolizuje slovo „A“, petokraka, krst i hrvatska šahovnica. Vreme mira, kontrapunkt vremenu političkih ambicija, simboliše slama i njen miris, rasprostrt pozornicom.
Drugi ključni znak predstave je taj da životinje umesto da postanu kao ljudi, događa se upravo suprotno. Izvođači koji igraju likove tek pred kraj navlače maske životinja, čime su maske iz romana spale i stvari prikazane onakve kakve jesu – ljudi su najveće i najgore životinje, pogotovo kad demonstriraju svoju ograničenost. Ili – koliko god bile humanoidne, životinje su životinje.
Ritualnost, izbor muzike i živo, najčešće horsko izvođenje songova, uz perkusionističku kanonadu lupanja u burad, doživljaj predstave dovodi blizu doživljaja koncerta, muzičko-scenskog agit-propa u korist rušenja svake iluzije da će nam ikad biti bolje, ako budemo sve računali i svodili na političke opcije. U borbi za opstanak caruju konformizam i sitne privilegije, nikako velike ideje i očigledno brzo kvarljive ideologije.
Vrhunac predstave je u sceni skupštine, gde malopređašnje životinje sa farme, u liku modernih političkih poslenika, raspravljaju o idealnoj životinji za razvoj nacionalne ekonomije. To nam je (trenutno) realnost bez metafora, iako bi Orvel sigurno bio oduševljen i drugim „realitetima“ - farmama koje niču na televizijskim kanalima.
Igor Burić