Животињска фарма у скупштини

 „Дезире“, или како га жаргонски још скраћеније зову „де си бре“, фестивал је савременог позоришта које већ скоро пуну деценију успешно организује позориште „Костолањи Деже“. У позну јесен, када је депресија највећа, па фестивал у градском животу има и улогу да побољша расположење.

„Левица, десница, централно“, стари су стихови Дарка Рундека из времена такозваног новог таласа који је могао да се осети и средином фестивалске недеље у Суботици. На програму је била „Животињска фарма“ Џорџа Орвела, у режији Андраша Урбана, представа из Хрватског народног казалишта „Ивана пл. Зајца“ из Ријеке.



Права представа за „централни Дезире“, у смислу геополитичког положаја, али и за увек актуелну поделу и потрагу за правим системом и дистрибуцијом моћи унутар људске заједнице. Нови талас се осетио у музичкој матрици, којом је превладавало панк-рок доживљај света, сасвим прикладан чувеној Орвеловој антиутопији у којој животиње преузимају власт и бригу над једном фармом, пођеднако неуспешно као и њихови претходници - људи.



Ако је код Орвела метафора из времена Другог светског рата и била намењена социјалистичком режиму у Русији, она се врло брзо показала прикладном за приказ било које заједнице и облика људског удруживања са само начелно прокламованим хуманистичким циљевима. Андраш Урбан метафору проширује на читав низ историјских периода, епоха, којима доминирају идеологије, односно на читаву историју човечанства, прецизније – западне цивилизације. Хронолошки постављено и гледано, смењују се периоди анархије, социјализма, религиозног заноса и модерне капиталистичке државе, које симболизује слово „А“, петокрака, крст и хрватска шаховница. Време мира, контрапункт времену политичких амбиција, симболише слама и њен мирис, распрострт позорницом. 



Други кључни знак представе је тај да животиње уместо да постану као људи, догађа се управо супротно. Извођачи који играју ликове тек пред крај навлаче маске животиња, чиме су маске из романа спале и ствари приказане онакве какве јесу – људи су највеће и најгоре животиње, поготово кад демонстрирају своју ограниченост. Или – колико год биле хуманоидне, животиње су животиње.



Ритуалност, избор музике и живо, најчешће хорско извођење сонгова, уз перкусионистичку канонаду лупања у бурад, доживљај представе доводи близу доживљаја концерта, музичко-сценског агит-пропа у корист рушења сваке илузије да ће нам икад бити боље, ако будемо све рачунали и сводили на политичке опције. У борби за опстанак царују конформизам и ситне привилегије, никако велике идеје и очигледно брзо кварљиве идеологије.



Врхунац представе је у сцени скупштине, где малопређашње животиње са фарме, у лику модерних политичких посленика, расправљају о идеалној животињи за развој националне економије. То нам је (тренутно) реалност без метафора, иако би Орвел сигурно био одушевљен и другим „реалитетима“ - фармама које ничу на телевизијским каналима.



Игор Бурић