Zafir Hadžimanov: Muzika, mjuzikl i šansona

i obavezni razgovor, takozvani master klas. Tema je „Mjuzikl i šansona“, a sigurno će biti zanimljivo videti oca i sina kako razgovaraju ozbiljno, a onda i sviraju, jer će Zafiru Hadžimanovu i kasnije, tokom muzičkog dela programa, pratnja biti sin Vasil, sa svojim kvartetom.

Master klas počinje u 17 sati, ulaz je besplatan. Drugi, kocertni deo programa počeće u 21 sat, a ulaznice koštaju 500 dinara i mogu se kupiti u Gigstiks prodajnim mestima širom Novog Sada.

* Za pretpostaviti je da je tema naslovljena po dve vaše velike ljubavi - mjuziklu i šansoni. Kako su se one uparile kod vas, koliko su i po čemu slične, koliko različite forme za glumca, za pevača, ako se i to dvoje uopšte može razdvajati?

- Znate kako kaže Crnogorac kada ga kelner pita hoće li lozu ili kafu – „A da, nemoj mi to dvoje razvajat!“ U pravu ste, ne treba ni razmišljati o tome šta mi je bliže i draže: mjuzikl ili šansona. Negujem ih i izvodim istim žarom i ljubavlju. Naime, došao sam u Beograd na Pozorišnu akademiju (današnji FDU) sa ogromnom željom da postanem glumac, ali sam u Skoplju rastao u porodici Vasila seniora velikog zaljubljenika u folklor i  muziku, etnomuzikologa svetskog renomea sa nekoliko hiljada skupljenih i melografski zapisanih makedonskih izvornih pesama. Moje detinjstvo i prva mladost su optočeni muzikom i normalno je da sam prve profesionalne snimke otpevao za Radio Skopje, te sa koferčetom magnetofonskih traka stigao na studije glume. Skopski snimci su se dopali beogradskim urednicima i oni su mi otvorili vrata svojih studija i koncertnih podijuma. Već na drugoj godini akademije snimio sam prvu ploču, a na trećoj 1965. osvojio prve festivalske nagrade i preko noći postao jugoslovenska zvezda. Uporedo sam vredno studirao i uspeo da upadnem u reprezentaciju od šest najboljih studenata našeg fakulteta, koja je otputovala na studijsko putovanje u SAD. Eh, tamo sam se upoznao sa mjuziklom na pravi način i na pravom mestu, na Brodveju. Shvatio sam da je to žanr u kojem ću biti kao riba u vodi, a shvatili su to i naši domaćini pa su mi dodelili dvogodišnju postdiplomsku stipendiju u jednoj od najprestižnijih mjuzikl akademija: “Mejnars mjuzikal skul“. Nažalost, nisam je iskoristio jer mi je bilo besmisleno da prekinem opasno zahuktalu karijeru da bi se vratio u školske klupe. Kako i da je, ostao sam veran mjuziklu i šansoni dobrih 50 godina!

* Vasil sa svojim gostima u „M lab klinici“ voli da razgovara i na tu temu - inostrana iskustva. Koje je to do kraja najznačajnije izazove postavilo pred vas, koje priče ćemo sutra čuti?

- Pa, jednu ste već čuli. Tako je počelo i nastavilo se u tom stilu. Nije bilo ni teško, ni nemoguće u ono vreme često sarađivati sa inostranstvom, jer je naša Jugoslavija imala dobar renome u svetu i putovali smo na turneje i festivale po čitavoj planeti. Naravno, tadašnji ŠSR je bio najpopularniji, a i mi jugo – pevači i muzičari smo tamo bili obožavani. Tamo sam sve zajedno nekada sam, a češće sa mojom suprugom Senkom, imao stotine koncerata, snimio nekoliko ploča i TV programa i proveo dve godine života. Ne žalim, bilo je veličanstveno. Inače, nastupi u pariskoj „Olimpiji“, sidnejskoj Operi, na festivalu u Varaderu – Kuba i u Sopotu – Poljska, se izdvajaju od stotine drugih širom sveta, a šlag na torti je moje gostovanje u „Forum teatru“ – Boston, u „Violinisti na krovu“, pa još u glavnoj ulozi mlekayije Tejvjea. Ostvarili su se moji studentski snovi, a to se retko događa i zato mi je to najvrednije gostovanje u inostranstvu.

* „Dnevnikov“ fotoreporter Branko Lučić vas je slikao na probi sa Gordanom Jošić Gajin, u Srpskom narodnom pozorištu. Poznato je da se tamo sprema „Violinista na krovu“, ali kakvo nam iznenađenje spremate vi za nedelju u Studiju „M“?

- Biće to jedno lepo muzičko putovanje kroz karijeru dugu preko pola veka. Starije ću da rasentimentališem. Ha, ha! Mladi će i na koncertu i na master klasu da saznaju puno toga ne samo o pesmi, nego i o životu. A život je pun iznenađenja. Na primer, u nedelju će Vasil i njegov kvartet da sviraju perfektno, što je tako retko danas u nas, a Zafir u sedamdeset prvoj će dozivati svoju mladost i ludost, što je takoreći neverovatno. Ha! Radujem se što ću kao kad sam u SNP-u igrao „Violinistu“ imati punu salu mojih novosadskih prijatelja, da ih ponovo zagrlim i izljubim mojom poezijom i muzikom.

Igor Burić