Vodolaskin: Ruska književnost se vraća velikim temama

Radmila Mečanin) kojima je stekao veliku popularnost u Rusiji. U romanu „Solovjov i Larionov“ Vodolazkin je pisao o savremenom istoričaru Solovjovu, on se interesuje za sudbinu carskog generala Larionova, koji je 1920. na Krimu porazio Crvenu armiju. „Lavr“ je priča o neobičnom čoveku, lekaru i vidovnjaku iz  Rusije 15 veka, a ovaj roman dobio je najveća ruska književna priznanja.        

Jevgenij Vodolaskin je rođen 1964. u Kijevu, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu, a potom magistrirao i doktorirao. Bavi se naučnoistraživačkim radom iz oblasti ruske književnosti i jezika. Autor je i romana „Otimanje Evrope“, živi u Sankt Peterburgu. 

O nastanku romana „Solovjov i Larionov“ Vodolazkin kaže:

- Roman se tiče vremena za koje se ispostavilo da je odlučujuće za Rusiju, a na mnogo načina - i za ceo svet. Dogodio se  državni prevrat 1917. godine, usledio je građanski rat, a prosperitetna zemlja pala je u provaliju. Mislim da mi, Rusi, još uvek ne razumemo šta se onda desilo sa nama, i bez ovog razumevanja nemoguće je pravilno izgraditi sadašnjost. Ali, za mene to nije samo svetska istorija – to je priča o mojoj porodici: moj praded se borio protiv boljševika na strani beloarmejaca. Međutim, za razliku od junaka romana, on nije bio general.        

* Nudi li vaša knjiga novi pogled na rusku prošlost i kakav?         

- Umesto toga, ona daje novu perspektivu sadašnjosti, jer čak i roman, koji govori o istoriji, usmeren je na  prošlost pa i sadašnjost. U knjizi su razbacane slike svetlog predrevolucionarnog ruskog života. Ne želim da ga idealizujem, ali u odnosu na tamu koja je došla sa boljševičkom revolucijom, ove slike meni stvarno svetle. Moj roman još jednom pokazuje koliko je nestabilan normalan život i kako se pažljivo treba odnositi prema njemu da ne dođe do propasti.  

* Roman ima dva zapleta?

- Crte generala Larionova se u velikoj meri temelje na biografskim podacima generala Jakova Aleksandroviča Slašceva, koga su ponekad nazivali diktator Krima. Neke karakteristike su preuzete od velikog ruskog generala Aleksandra Vasiljeviča Suvorova. Kod obojice se primećuju osobine jurodivosti, a kod Suvorova - u najdubljem religioznom smislu. U principu ruska jurodivost je posebna tema koja me jako zanima. Što se tiče istoričara Solovjova, on je tipičan predstavnik naučnog intelektualnog okruženja koje mi je dobro poznato.

Međutim, ne mogu da kažem da je Solovjov autobiografski lik.         

* Vaš poslednji roman „Lavr“ postao je veliki književni događaj 2013. godine?

- Reći ću iskreno: za mene je to veliko iznenađenje. Činilo mi se da je roman bio toliko daleko od mejnstrima. Da nikome ne bi bio interesantan - osim meni bliskim ljudima po duhu. Sudeći po desetinama hiljada mojih čitalaca,  to je velika radost. Verovatno je potrebno pre svega poslušati samog sebe, a ne osluškivati šta čine popularni ili moderni.

* Kako vidite savremenu rusku književnost?       

- U postkomunističkoj ruskoj književnosti postojale su različite faze. Krajem 1980-ih i 90-ih godina – u to vreme književnost se oslobađala.  Naša književnost je u prvim postsovjetskim godinama pokušavala da proba sve što je bilo zabranjeno u sovjetskoj eri - kako na estetskim tako i na etičkim planovima.  Spoznaja da možete pisati kako želite, pretvorila je interesovanje za „kako“ u interesovanje za „šta“. Naša književnost poslednjih decenija je postala dublja, ona je opet postala književnost velikih tema - a to je povratak na glavni put ruske književnosti. To je ono što je rusku književnost napravilo poznatom u svetu. Čini mi se, nije dalek taj čas, kada će se o ruskim romanima ponovo diskutovati širom sveta.

* Rusija danas?

- Rusija postepeno pronalazi sebe. Kolaps Sovjetskog Saveza bila je kataklizma ogromnih razmera, nakon čega se zemlja zapravo razbila u atome.  Što se tiče trenutne međunarodne situacije, onda, ne želeći da ulazim u detaljnu analizu, rekao bih glavnu stvar: u odnosu prema Zapadu, stanovništvo Rusije se postavlja prijateljski i ne traži sukob.  Istoričari će imati puno posla da objasne kako je svet dospeo do sadašnje krize. Sada je, međutim, važno shvatiti da Rusija, takođe i Evropa, pripadaju istom kulturno-verskom krugu. Bez obzira na sumnje, mi i Zapad smo potrebni jedni drugima, i moramo učiniti sve što je moguće da se prijateljski odnosi između nas ponovo uspostavljaju.

Vujica Ognjenović

Poznanstvo sa Umbertom Ekom

* Zbog romana „Lavr“ kritičari su rekli da ste ruski Umberto Eko?         

- Da, uporediti mene sa Umbertom Ekom u kritici je postalo uobičajeno mesto. O tome možete pronaći ovo objašnjenje: i Eko, i ja smo specijalisti za srednji vek i pišemo o srednjovekovnom materijalu. Ali, vjerujte mi, ne toliko da se utvrdi sličnost, jer u najdubljem smislu, Eko i ja se bavimo sasvim različitim stvarima. On je zainteresovan za istoriju, a ja za – „istoriju duše“.

Usput govoreći, Eka sam nedavno upoznao. Obojica smo bili na književnom festivalu u gradu Pordenone u blizini Venecije. Dao sam mu italijanski prevod „Lavra“ sa natpisom: „Umbertu - od ruskog Umberta Eka“, sa smajlijem na kraju. Kada je Eko saznao kako me zove kritika, on mi je izrazio svoje saučešće.