Водоласкин: Руска књижевност се враћа великим темама

Радмила Мечанин) којима је стекао велику популарност у Русији. У роману „Соловјов и Ларионов“ Водолазкин је писао о савременом историчару Соловјову, он се интересује за судбину царског генерала Ларионова, који је 1920. на Криму поразио Црвену армију. „Лавр“ је прича о необичном човеку, лекару и видовњаку из  Русије 15 века, а овај роман добио је највећа руска књижевна признања.        

Јевгениј Водоласкин је рођен 1964. у Кијеву, где је дипломирао на Филолошком факултету, а потом магистрирао и докторирао. Бави се научноистраживачким радом из области руске књижевности и језика. Аутор је и романа „Отимање Европе“, живи у Санкт Петербургу. 

О настанку романа „Соловјов и Ларионов“ Водолазкин каже:

- Роман се тиче времена за које се испоставило да је одлучујуће за Русију, а на много начина - и за цео свет. Догодио се  државни преврат 1917. године, уследио је грађански рат, а просперитетна земља пала је у провалију. Мислим да ми, Руси, још увек не разумемо шта се онда десило са нама, и без овог разумевања немогуће је правилно изградити садашњост. Али, за мене то није само светска историја – то је прича о мојој породици: мој прадед се борио против бољшевика на страни белоармејаца. Међутим, за разлику од јунака романа, он није био генерал.        

* Нуди ли ваша књига нови поглед на руску прошлост и какав?         

- Уместо тога, она даје нову перспективу садашњости, јер чак и роман, који говори о историји, усмерен је на  прошлост па и садашњост. У књизи су разбацане слике светлог предреволуционарног руског живота. Не желим да га идеализујем, али у односу на таму која је дошла са бољшевичком револуцијом, ове слике мени стварно светле. Мој роман још једном показује колико је нестабилан нормалан живот и како се пажљиво треба односити према њему да не дође до пропасти.  

* Роман има два заплета?

- Црте генерала Ларионова се у великој мери темеље на биографским подацима генерала Јакова Александровича Слашцева, кога су понекад називали диктатор Крима. Неке карактеристике су преузете од великог руског генерала Александра Васиљевича Суворова. Код обојице се примећују особине јуродивости, а код Суворова - у најдубљем религиозном смислу. У принципу руска јуродивост је посебна тема која ме јако занима. Што се тиче историчара Соловјова, он је типичан представник научног интелектуалног окружења које ми је добро познато.

Међутим, не могу да кажем да је Соловјов аутобиографски лик.         

* Ваш последњи роман „Лавр“ постао је велики књижевни догађај 2013. године?

- Рећи ћу искрено: за мене је то велико изненађење. Чинило ми се да је роман био толико далеко од мејнстрима. Да никоме не би био интересантан - осим мени блиским људима по духу. Судећи по десетинама хиљада мојих читалаца,  то је велика радост. Вероватно је потребно пре свега послушати самог себе, а не ослушкивати шта чине популарни или модерни.

* Како видите савремену руску књижевност?       

- У посткомунистичкој руској књижевности постојале су различите фазе. Крајем 1980-их и 90-их година – у то време књижевност се ослобађала.  Наша књижевност је у првим постсовјетским годинама покушавала да проба све што је било забрањено у совјетској ери - како на естетским тако и на етичким плановима.  Спознаја да можете писати како желите, претворила је интересовање за „како“ у интересовање за „шта“. Наша књижевност последњих деценија је постала дубља, она је опет постала књижевност великих тема - а то је повратак на главни пут руске књижевности. То је оно што је руску књижевност направило познатом у свету. Чини ми се, није далек тај час, када ће се о руским романима поново дискутовати широм света.

* Русија данас?

- Русија постепено проналази себе. Колапс Совјетског Савеза била је катаклизма огромних размера, након чега се земља заправо разбила у атоме.  Што се тиче тренутне међународне ситуације, онда, не желећи да улазим у детаљну анализу, рекао бих главну ствар: у односу према Западу, становништво Русије се поставља пријатељски и не тражи сукоб.  Историчари ће имати пуно посла да објасне како је свет доспео до садашње кризе. Сада је, међутим, важно схватити да Русија, такође и Европа, припадају истом културно-верском кругу. Без обзира на сумње, ми и Запад смо потребни једни другима, и морамо учинити све што је могуће да се пријатељски односи између нас поново успостављају.

Вујица Огњеновић

Познанство са Умбертом Еком

* Због романа „Лавр“ критичари су рекли да сте руски Умберто Еко?         

- Да, упоредити мене са Умбертом Еком у критици је постало уобичајено место. О томе можете пронаћи ово објашњење: и Еко, и ја смо специјалисти за средњи век и пишемо о средњовековном материјалу. Али, вјерујте ми, не толико да се утврди сличност, јер у најдубљем смислу, Еко и ја се бавимо сасвим различитим стварима. Он је заинтересован за историју, а ја за – „историју душе“.

Успут говорећи, Ека сам недавно упознао. Обојица смо били на књижевном фестивалу у граду Порденоне у близини Венеције. Дао сам му италијански превод „Лавра“ са натписом: „Умберту - од руског Умберта Ека“, са смајлијем на крају. Када је Еко сазнао како ме зове критика, он ми је изразио своје саучешће.