Srbija do rijalitija

 Izvođači u odelima, ispred gomile televizora (aluzija koju ne treba objašnjavati), prozivaju publiku pitanjima “Šta je smešno!?!”, “Jeste li čitali lektiru?!?” i slično. Ovu masku pozorište je navuklo zahvljajujući nepresušnim izvorima javnih nastupa, mitinga, umivenih političara u odelima dok iz usta pljuju mržnju, glupost, smrad. Ovaj postupak je, s druge strane, blizak mlađoj publici jer podseća na hip-hop koncerte, bes kojim se umetnici već dugo neuspešno bore protiv mašine, dok ga u publici osećaju zbog sudara sa realnošću “odraslih”.

Neočekivan početak u okviru kojeg se navode i detalji iz predgovora,  koje su naši rani komediografi svojim komadima prilježno zapisivali ne bi li potanko objasnili da nisu ništa loše mislili, ima funkciju i da izmesti posmatrača iz udobne stolice rezervisane za dobro poznatu komediju. Priča se ovako kontekstualizuje prvo u svom vremenu (počeci 20. veka i nedodirljivost vladajuće dinastije), a onda i danas (sa jednog od TV-a možete da vidite lice premijera).



Suština, dakako, ostaje ista. Nušić je, pa i današnji umetnici, ismevao vlast koja je lenja, korumpirana, inertna, bahata, vlast u kojoj ljudi koji ni najjedostavnije poslove ne rade kako treba, a poslušnošću i ulizištvom napreduju do vrha. U komadu “Sumnjivo lice” posebno je kritikovan, nazovimo to, efekat babuške: u srpskoj politici i najmanji politički činovnik mora da bude isti kao najveći, i van centra sve mora da bude upodobljeno upravo po centrali...



Reditelj Arsić i dramaturškinja Milena Bogavac nizom scena i na početku opisanih songova-agitacija, sve ovo prevode u današnje probleme partokratije, karijerizma, “državnog posla”, prirodom komada posebnu pažnju skrećući na aktuelnu politiku “Hvatajte lopova!”. Čak i ono što je Nušić pisao da malo zagreje srca publike - motiv ugroženosti beskompromisne ljubavi Marice i apotekarskog pomoćnika Đoke - prepisali su kao izvor maloletničke delikvencije, porodičnog nasilja i estradizacije društvenih odnosa kroz navalu rijaliti programa. Najuspeliji primer adaptacije je scena u kojoj lokalna politička mafija Đoku isleđuje, pre nego što ga ubije (!) – poligrafom. Da, ubije. Autori nam ukazuju da nema više cile-mile.



Centar “E8” poznat po predstavama “Muškarčine”, “Crvena: Samobuistvo nacije”, za svoje pozorišne projekte ponovo angažuje mahom mlađe i slobodne umetnike (glumce i glumice). Zoran Pajić, Jelena Bogavac, Isidora Simijonović, Đorđe Živadinović Grgur, Marko Panajotović, Uroš Novović, Aleksandar Vučković, Aleksandar Jovanović, Predrag Vasić imaju zanimljiv zadatak da na tragu Brehtove teorije efekta otuđenja i distanciranosti, koja je doprinosila društvenoj angažovanosti pozorišne umetnosti, improvizuju, da istovremeno igraju sami sebe, komentarišu zbivanja u predstavi, često izgovarajući lične replike i smejući se replikama drugih.

Improvizacija je nešto najteže i najizazovnije u pozorišnoj umetnosti. Na ovom nivou je uspela, za razliku od nivoa tehničkog haosa u izvedbi tokom koje se publika u novosadskoj “Fabrici” smrzavala i mnogo toga nije mogla razgovetno da čuje i da vidi usled niza propusta, od tonske do svetlosne slike na “pozornici”.



Igor Burić