Slike oblaka: tako se to desilo

Od 2008. stvara u formi „odvojenih slika“. Objavio je grafičke novele „Neverovatna priča o soja sosu“ (2011) i „Tako se to desilo“ (2014). Uz crtanje stripova aktivan je ilustrator knjiga za decu,  odnosno predavač na više koledža.

„Tako se to desilo“ Modesti stripovi, Beograd 2015) je grafička novela na gotovo 160 stranica i prati običnu, svakodnevnu priču savremenog globalnog sveta. Jumiko, mladu dizajnerku koja je pre desetak godina iz Japana došla u London da gradi karijeru, pozivaju da se vrati kući jer joj je otac poginuo. Susret sa porodicom i rodbinom, sa telom mrtvog oca, ceremonije bdenja i kremacije, trenuci su u kojima se, u teškoj, stresnoj atmosferi, sažimaju životne linije. Sećanja na razgovore sa ocem prepliću se sa slikom njegovog smirenog, mrtvog lica. Jumiko pokušava da razgovara sa bratom ophrvanim emocijama, zatvorenim u sopstvene obaveze. Lakša je i punija komunikacija sa bratovom suprugom i njihovo dvoje male dece. Ipak, Jumiko više nije pravi deo porodice, ona je neko ko je u njoj samo povremeno. Ta posrednost potencirana je i racionalnim zapažanjima koje Jumiko doživljava kao svoju čudnu reakciju - umesto emocija koje su „primerene“ smrti i ritualima koji je prate. Dualitet oveštalih formi kojima ona (ali ni drugi prisutni) ne zna pravo značenje - niko ne zna šta sveštenik zaista peva ali svi znaju da je pevanje obavezno - s jedne strane, i stvarnih emocija, onoga što bi čovek trebao/morao da oseća, zbunjuje Jumiko.

Posle kremacije oca, Jumiko, ispraćena samo od snaje i dece, odlazi da poseti majku koja se davno razvela od njenog oca. Odnos majke i ćerke uzdržan je, bez burnih izliva emocija, uz razgovore u kojima se stvari/odnosi identifikuju i formulišu. Majka je intelektualka koja je i u starosti aktivna, piše i objavljuje knjige. Ona argumentovano govori o svom razvodu, o društvenim konvencijama koje su je gušile i silile na žrtve, odnosno o promenjenim okolnostima u kojima Jumiko ima mnogo veću slobodu da se dokaže kao stvaralac. Kada je uvidela i žensku stranu istine Jumiko, u fantazmagorijskom snu, u kome se, simbolično, raspadaju zidovi/ograničenja, konačno odrasta i postaje zrela ličnost, svesna svojih odluka i njihovih posledica, oslobođena balasta porodičnih i tradicijskih veza. Kao takva, samosvesna i odlučna, ona se vraća u London, u svoj grad i svoj život.

Obata bez preterane afektacije i suvišnih reči razmišlja o emigraciji i asimilaciji, otvorenosti prema drugačijim kulturnim miljeima, identitetu pojedinca. Izmeštenost iz sredine u kojoj je neko rođen i u kojoj su mu roditelji i preci, odlazak u drugu, nominalno multikulturnu, dakle tolerantnu, nesporno rađa pitanja odnosa prema sopstvenom nasleđu, odnosno otkrivanja koliko je subjektivna ambicija važnija i vrednija od nacionalne pripadnosti. Na nivou ličnih okruženja otvaraju se pitanja odnosa odraslog deteta prema roditeljima, odnosno njegovog prihvatanja da se otac i majka više ne moraju pitati da se nešto uradi ili ne uradi već da se od njih samo zatraži mišljenje/savet. S druge strane, ako već nema većih trauma zbog razvoda roditelja, postoje one (makar i ovlaš skicirane) između brata i sestre čiji životi više nisu vezani.

Potencijalni odgovor na gotovo sve dileme ove priče je u simbolici No pozorišta koje privlači Jumiko. Temelji su mu u stvarnom životu, emocijama, karakterima i uobičajenim situacijama a nadgradnja je u odvajanju pozorišta od stvarnosti, u strogom formalizovanju izgleda i karaktera, uzdržanosti u glumi i stvaranju nečega što nije direktni odraz realnosti već njeno apstrahovanje i svođenje na estetski i etički kod. I dok se u običnom životu tradicija razgrađuje, gubi njen smisao, u No pozorištu se insistira na trajnosti odlaskom u drugu krajnost - u ravan čistih značenjskih simbola. Da li je time izneveren život, kao temelj pozorišta, ili se pozorište izdiglo u božanske visine, pitanje je na koje će svaki čitalac/gledalac morati sam da odgovori.

Jednako kao što je priča delikatna i crtež je jedinstven u svojoj majstorskoj jednostavnosti. Efektno je i korišćenje vodenih boja odnosno akvarela koji pojednim prizorima, posebno slikama neba i oblaka, daju notu uzvišene (ne)stvarnosti. Potpuni utisak zaokružuje funkcionalno kadriranje posebno ubedljivo na tablama sa velikim crtežima.

Rečju, „Tako se to desilo“ potvrđuje da je grafička novela kategorija devete umetnosti koja ne poznaje tematske i crtačke granice osim onih u talentu svojih stvaralaca. A Fumio Obata je autor velikih potencijala koje ume da pretoči u izuzetna dela.

Ilija Bakić