Sećanje na autorku jedne Sterijine figure
Iz tihog, nenametljivog života koji je poslednjih godina provodila u svojoj porodici, Milica Ribnikar (1931-2002) je pre decenije i po otišla u još nečujniji prostor senki i uspomena.
Studije, katalozi, novinski zapisi svedoče o trenucima kada je umetnik prisutan u javnom životu, kada izlaže, daje intervjue, ostavlja zabeleške o svom delu. Međutim, mali broj podataka nalazimo o trenucima kada se ugase reflektori, kada teče stvaralački proces, i počnu da se smenjuju zanosi i zatišija inspiracije.
Svoj afinitet za slikarstvo Milica Ribnikar je otkrila slučajno, posetivši jednom prilikom atelje Marija Maskarelija. Opčinjena slikama i bojama, još kao gimnazijalka se upisala na večernji kurs ULUS-a. U njenom jednostavnom, gotovo jednolinijskom crtežu Kosta Hakman je pre naslutio budućeg vajara, nego slikara. Želja da se nastavi školovanje i usavrše stečena znanja, samo je došla kao logičan sled stvari. Likovnu akademiju u Beogradu završila je u klasi profesora Sretena Stojanovića i Ilije Kolarevića. Posle toga, primljena je u majstorsku radionicu Tome Rosandića.
Pored Milice Ribnikar, kod Rosandića su sticali znanje i Ante Gržetić, Ana Bešlić, Olga Jančić, Sava Sandić, Jovan Soldatović i Ratomir Stojadinović. Za usavršavanje polaznika bila je bitna i mogućnost putovanja na Zapad, što se odigralo nizom studentskih ekskurzija u Pariz i na venecijanska Bijenala. Pored toga, izložba Henrija Mura u Beogradu (1955) iskorišćena je za posetu britanskog umetnika Rosandićevoj radionici i razgovor sa studentima. Činjenica da su se na beogradskoj sceni pojavile skulptorke koje su postavile radikalna rešenja oblikovanja, zadobila je i popularni, mitski karakter što se očitavalo i na jednoj karikaturi sa Anom Bešlić, Olgom Jančić, Olgom Jevrić, Milicom Ribnikar i kritičarkom Katarinom Ambrozić.
Milica je bila jedno od troje dece Vladislava Sl. Ribnikara, arhitekte po obrazovanju, koji je bio direktor "Politike", i profesora Muzičke akademije i muzičkog kritičara Stane Đurić (kasnije Stana Đurić-Klajn). Vladislav se kasnije oženio ćerkom klavirskog pedagoga Emila Hajeka, Jarom, koja je objavila nekoliko zapaženih romana i knjiga memoarske proze. Stana Đurić se udala za Huga Klajna, našeg poznatog psihoanalitičara, pozorišnog kritičara, režisera, pedagoga, šekspirologa. Godine 1937. rodio im se sin Ivan, kasnije čuveni filolog i istoričar jezika.
Milica Ribnikar se udala za Uglješu Bogunovića (1922-1994), arhitektu svetskih priznanja i značaja, poznatog po projektima stadiona "Tašmajdan", zgrade lista "Politika", TV tornjeva na Avali i Fruškoj gori, kao i projektu po kojem je 1967. preuređena nekadašnja boemska Skadarlija.
Srećom da među pedagozima Ribnikareve nije bilo onih koji su u drugima nastojali da "proizvedu" sopstveni senzibilitet i stil, što joj je dalo mogućnost da od samih početaka razvije osoben osećaj za formu. Povodom njene treće samostalne izložbe priređene 1996. u novosadskoj Poklon-zbirci Rajka Mamuzića, tadašnji kustos i autor postavke Nadežda Jovanović zapisaće da delo Milice Ribnikar "nije klasičan bunt". Ono svojom “pojavnošću i zatvorenošću” pred današnjim svetom ukazuje na “beg iz stvarnosti u svet emocija” u kojem umetnica “nalazi lepotu, toplinu, mekoću i ostvarenje sopstvenog ideala".
Kao da su o Ribnikarevoj i njenom stvaralaštvu trebala da pišu lepa, mirna pera esteta i pesnika, a ne kritičari koji najčešće ukazuju na strukturu dela ili stil, zanemarujući jednostavnu i čestitu prirodu ove umetnice. Međutim, potvrda njenog dara stizala je i od jednih i od drugih. Za naručeni monumentalni spomenik na Crnom vrhu (1961), Vasko Popa je napisao stihove koji su aplicirani na ovo spomen-obeležje. O stvaralaštvu Milice Ribnikar pisali su Marko Čelebonović, Pavle Vasić, Katarina Ambrozić, Miodrag Kujunyić. Dirljiva svedočanstva o ličnosti umetnice nalazimo u intervjuima i tekstovima Ane Bešlić, Olge Bosnić i Straje Šuljagića.
Ribnikareva je uradila veći broj reljefa, ženskih aktova, portreta, figurina i javnih spomenika. Na internom konkursu (1953) za figuru Jovana Sterije Popovića, za Sterijino pozorje, dobila je prvu nagradu. Prema rešenju Milice Ribnikar, 1977. podignuta je Skadarlijska česma, a bila je i koautor idejnog projekta TV kule na Iriškom vencu. Autor je velikog broja portreta, uglavnom umetnika, njenih kolega i prijatelja (Mario Maskareli, Petar Omčikus, Izet Hajdarhoyić, Jovanka Bjegojević, Aleksandar Joksimović). Manje je poznato da se u stvaralačkom opusu Milice Ribnikar nalazi i veći broj ulja, pastela i kolaža.
Njene skulpture nalaze se u kolekcijama MSU u Beogradu, Muzeju “Politike”, Poklon-zbirci Rajka Mamuzića u Novom Sadu, Narodnom muzeju na Cetinju. Veći broj dela Milice Ribnikar nalazio se u privatnim zbirkama - Katarine Ambrozić, Dušana Ristića, Vaska Pope, Jare Ribnikar, Mile Medenice, kao i porodica iz Beograda, Novog Sada, Dubrovnika, Sarajeva, Splita.
Siniša Kovačević
