Сећање на ауторку једне Стеријине фигуре
Из тихог, ненаметљивог живота који је последњих година проводила у својој породици, Милица Рибникар (1931-2002) је пре деценије и по отишла у још нечујнији простор сенки и успомена.
Студије, каталози, новински записи сведоче о тренуцима када је уметник присутан у јавном животу, када излаже, даје интервјуе, оставља забелешке о свом делу. Међутим, мали број података налазимо о тренуцима када се угасе рефлектори, када тече стваралачки процес, и почну да се смењују заноси и затишија инспирације.
Свој афинитет за сликарство Милица Рибникар је открила случајно, посетивши једном приликом атеље Марија Маскарелија. Опчињена сликама и бојама, још као гимназијалка се уписала на вечерњи курс УЛУС-а. У њеном једноставном, готово једнолинијском цртежу Коста Хакман је пре наслутио будућег вајара, него сликара. Жеља да се настави школовање и усаврше стечена знања, само је дошла као логичан след ствари. Ликовну академију у Београду завршила је у класи професора Сретена Стојановића и Илије Коларевића. После тога, примљена је у мајсторску радионицу Томе Росандића.
Поред Милице Рибникар, код Росандића су стицали знање и Анте Гржетић, Ана Бешлић, Олга Јанчић, Сава Сандић, Јован Солдатовић и Ратомир Стојадиновић. За усавршавање полазника била је битна и могућност путовања на Запад, што се одиграло низом студентских екскурзија у Париз и на венецијанска Бијенала. Поред тога, изложба Хенрија Мура у Београду (1955) искоришћена је за посету британског уметника Росандићевој радионици и разговор са студентима. Чињеница да су се на београдској сцени појавиле скулпторке које су поставиле радикална решења обликовања, задобила је и популарни, митски карактер што се очитавало и на једној карикатури са Аном Бешлић, Олгом Јанчић, Олгом Јеврић, Милицом Рибникар и критичарком Катарином Амброзић.
Милица је била једно од троје деце Владислава Сл. Рибникара, архитекте по образовању, који је био директор "Политике", и професора Музичке академије и музичког критичара Стане Ђурић (касније Стана Ђурић-Клајн). Владислав се касније оженио ћерком клавирског педагога Емила Хајека, Јаром, која је објавила неколико запажених романа и књига мемоарске прозе. Стана Ђурић се удала за Хуга Клајна, нашег познатог психоаналитичара, позоришног критичара, режисера, педагога, шекспиролога. Године 1937. родио им се син Иван, касније чувени филолог и историчар језика.
Милица Рибникар се удала за Угљешу Богуновића (1922-1994), архитекту светских признања и значаја, познатог по пројектима стадиона "Ташмајдан", зграде листа "Политика", ТВ торњева на Авали и Фрушкој гори, као и пројекту по којем је 1967. преуређена некадашња боемска Скадарлија.
Срећом да међу педагозима Рибникареве није било оних који су у другима настојали да "произведу" сопствени сензибилитет и стил, што јој је дало могућност да од самих почетака развије особен осећај за форму. Поводом њене треће самосталне изложбе приређене 1996. у новосадској Поклон-збирци Рајка Мамузића, тадашњи кустос и аутор поставке Надежда Јовановић записаће да дело Милице Рибникар "није класичан бунт". Оно својом “појавношћу и затвореношћу” пред данашњим светом указује на “бег из стварности у свет емоција” у којем уметница “налази лепоту, топлину, мекоћу и остварење сопственог идеала".
Као да су о Рибникаревој и њеном стваралаштву требала да пишу лепа, мирна пера естета и песника, а не критичари који најчешће указују на структуру дела или стил, занемарујући једноставну и честиту природу ове уметнице. Међутим, потврда њеног дара стизала је и од једних и од других. За наручени монументални споменик на Црном врху (1961), Васко Попа је написао стихове који су аплицирани на ово спомен-обележје. О стваралаштву Милице Рибникар писали су Марко Челебоновић, Павле Васић, Катарина Амброзић, Миодраг Kujunyić. Дирљива сведочанства о личности уметнице налазимо у интервјуима и текстовима Ане Бешлић, Олге Боснић и Страје Шуљагића.
Рибникарева је урадила већи број рељефа, женских актова, портрета, фигурина и јавних споменика. На интерном конкурсу (1953) за фигуру Јована Стерије Поповића, за Стеријино позорје, добила је прву награду. Према решењу Милице Рибникар, 1977. подигнута је Скадарлијска чесма, а била је и коаутор идејног пројекта ТВ куле на Иришком венцу. Аутор је великог броја портрета, углавном уметника, њених колега и пријатеља (Марио Маскарели, Петар Омчикус, Изет Hajdarhoyić, Јованка Бјегојевић, Александар Јоксимовић). Мање је познато да се у стваралачком опусу Милице Рибникар налази и већи број уља, пастела и колажа.
Њене скулптуре налазе се у колекцијама МСУ у Београду, Музеју “Политике”, Поклон-збирци Рајка Мамузића у Новом Саду, Народном музеју на Цетињу. Већи број дела Милице Рибникар налазио се у приватним збиркама - Катарине Амброзић, Душана Ристића, Васка Попе, Јаре Рибникар, Миле Меденице, као и породица из Београда, Новог Сада, Дубровника, Сарајева, Сплита.
Синиша Ковачевић
