Vlasta Velisavljević: Moram da budem ozbiljniji, nema više vrdanja

Nasmejan dočekuje Vlasta ekipu Tanjuga u foajeu JDP-a i odmah počinje priču o novinaru koji je napravio divnu reportažu o putovanju italijanske reprezentacije od Ljubljane do Beograda, ali sedeći sa njima, glumcima, u restoranu “Madera”, ne znajući da reprezentacija nije ni krenula iz Italije.



“Nemojte da mi kažete šta ćete da me pitate. Valjda neće biti teška pitanja”, dodaje Velisavljević dok se pripremamo za intervju povodom 70 godina od prve premijere u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.



Odmah počinje priču o Nikoli Simiću sa kojim je više od 40 godina igrao u legendarnoj “Bubi u uhu” i čija se fotografija nalazi u foajeu pozorišta. 



“Pošto je on stanovao u ulici pored Tanjuga, posmatrao je kako Nemci istovaruju ugalj, bila je to teška zima i imali smo veliki problem sa grejanjem, a on je bio mlad dečak. Stajao je na kapiji i kada nemački stražar krene oko zgrade, zaleti se sa koficom, napuni ugljem i nosi kući. Ja sam na železničkoj stanici skidao cepanice sa vagona i nosio kući. Bila je to opasna zima 1941/1942. Tada se išlo normalno kolima preko Save i Dunava”, priča Velisavljević.

Kaže, često ga pitaju sa “Bubu u uhu”.



“Ostali smo iz te prve postave samo Branka (Petrić), Rada (Đuričin) i ja. Ja sam jedini koji je igrao sve predstave. One su rađale decu, putovale po inostranstvu, a ja sam stalno bio sa Nikolom, do kraja”, rekao je Velisavljević, prisetivši se i da im je Ambasada Francuske povodom 1.500. izvođenja, što je tada bila senzacija, organizovala večeru zbog svog autora, Francuza Žorža Fejdoa.



Kad god priđe Jugoslovenskom dramskom, oseti “neku staračku nežnost” jer se seti “Rode” Gite Predić gde je prvi put zaigrao 1938.



“Malo dalje bila je uslovno rečeno baraka, tu je ovo pozorište počelo, kao Manjež, filijala Narodnog pozorišta. Tu sam i ja poceo kada je Gita Predić, Nušićeva ćerka, odlucila da se malo igra pozorišta, ali je ona to shvatila ozbiljno pa je napravila pravo dečije pozorište “Roda””, rekao je Velisavljević.



Malo je “rodinaca” ostalo, ali kaže Vlasta, imaju običaj da se svake godine okupe i evociraju uspomene na taj period.



Jugoslovensko dramsko je osnovano Titovim dekretom i okupljeni su glumci iz svih delova zemlje.



“Ovde je zapaćena prva generacija pozorišne akademije, polagali smo prijemne ispite na prvom i drugom spratu, u salama za probe. Tu su se zapatili prvi naši pedagozi, koji su vršili izbor pa kada izaberu, onda su bili potrebni dobri juveliri da oblikuju kako treba. Ja sam imao sreće da sam bio kod Mate Miloševića, on je bio vrhunski juvelir. On je napravio od nas generaciju u kojoj su bili Pepi Laković, Olivera (Marković), Olgica Stanisavljević, Đuza (Stojiljković), Deba (Popović), Mika Vitorović. Nažalost ostao sam sam iz te klase”, sa ponosom i malo tuge priča Velisavljević.



Seća se Vlasta i da su od njih tražili da nose uniforme pa su ih na ulicama prepoznavali, da su glumci.



“Kada su nas prebacili na Crveni krst, u sale za probe, išli smo trolejbusima do tih njiva, tamo je bilo kukuruzište, ali je narod čekao da mi uđemo u trolejbus, jer je uvek bilo veselo. Veselili smo se na svoj način, voleli su to putnici, za razliku od ovih danas namrgođenih, još kada je kišno vreme...”, ispričao je Velisavljević.



Po biseru koji se danas odgaja u JDP-u, kaže, nema nikakve razlike u odnosu na početke tog teatra, čak misli da ja “ova generacija bila pogodnija za filigrantsku obradu”.



Danas je JDP, prema njegovim rečima, dobra firma, a njemu je “najdraža nagrada što je proglašen za doživotnog počasnog člana Jugoslovenskog dramaskog i uz smeh dodaje da sada “mora da se ponaša ozbiljnije, nema više vrdanja”.



Ističe da ima bezbroj lepih događaja iz života Jugoslovenskog dramskog, sa proba, predstava, ali i druženja nakon predstava.



“Uobičajno je u tom našem glumačkom poslu da posle predstave malo odsedimo u salonu. Tako je naišlo i ovo vreme. Svi imamo automobile, svi vozimo i naravno desi se, slučajno, da se popije neko pivo, jedno-dva. Mnogi su nakupili mali kapital onih bodova koji se oduzimaju prilikom kontrole saobraćaja. Ima kapitalista u tom smislu. Ja nisam u toj varijanti, radije ne pijem ništa, idem toliko daleko da ni koka-kolu neću da popijem”, uz smeh priča Vlasta.

Voli i da peca i kaže da u ansamblu JDP-a ima dosta ribolovaca, ali jedan je predvodnik, čak je i svoju vikendicu napravio pored Dunava.



“Neću da vam otkrijem ko je u pitanju, ali on je tu apsolutni šampion, nekada smo Nikola Simić i ja bili šampioni. Doduše mi smo se bavili svačim, mi smo vukli i mreže, a ovaj je sportista i opasan je. Opasan je i kao glumac. Najopasniji među najopasnijima. Čak je i suprugu naučio da peca, pa je slika sa ulovljenom ribom”, rekao je Velisavljević.



Veselo je, dodaje, kad god dođu na predstavu koju vole, a sve ih vole i tada zaboravljaju na sve eventualno ružno što im se desilo tog dana.



Posle skidanja sa repertoara “Hamleta” i “Sumnjivog lica” zbog prerane smrti Nebojše Glogovca, Velisavljeviću je ostao samo još “Uobraženi bolesnik” u JDP-a i “Gospođa ministarka” u pozorištu “Boško Buha”.



“Imao sam po pet-šest naslova. Sad me niko neće, ne zovu me”, konstatuje 92.godišnji Velisavljević, a po završetku intervjua ponudio je ekipi Tanjuga da ih odveze svojim kolima, jer on, kako podseća, ni koka-kolu ne pije.