VEŠTIČJI RITUAL NA KABARETSKI NAČIN Roman „Klara, Klarisa” Marijane Čanak kao predstava u Narodnom pozorištu Pirot

Pretpostavka bi bila da su devojčice nežniji pol koji brže uči, lepše se ponaša i urednije izgleda. Kao devojka, ta devojčica bi trebala da bude nevina kad se uda, da onda udajom postane žena, zatim i majka, a da se put njenog razvoja tu zaustavlja. 

Tu pretpostavku po svakom svom osnovu remeti Klarina priroda. Ili bi bilo bolje reći Klarisina, iako tu dvojnost je i samoj protagonistkinji, pa i čitaocu, teško da razume. Možda i zato što Klara/ Klarisa ima brata blizanca, Klausa. 

Očigledne rodne, dakle političike, ili bio-političke konotacije romana Marijane Čanak, rediteljka Jelena Bogavac u predstavi koju je režirala u Narodnom pozoreištu Pirot, sprovela je putem stilske funkcije kabarea. Nastao u 19. veku, u Francuskoj, da bi uglavnom ostao poznat kroz svoj pozorišni razvoj u Nemačkoj, kabare je mala, intimna pozorišna forma u kojoj se sve, uglavnom političko, okreće na zabavu i crni humor. Pa tako i Klara/ Klarisa (odlično je igra Danijela Ivanović) postaje konferansije svog vlastitog života, plešući, pevajući, zabavljajući se na mučne teme kao što je odrastanje u disfunkcionalnoj porodici, pripadnost disharmo- ničnoj bračnoj zajednici, zatim i neželjeno majčinstvo, koje kao da su reprodukcija, začarani krug odnosa koji su prethodili njenom postojanju. 

Dramatizujući roman Marijane Čanak, Milena Bogavac pokušala je takoreći pravolinijski (hronološki) da ispriča sve važne događaje i epizode iz života Klare/ Klarise. Nepoznato je, a pitanje i da li ima veze, koliko je odluka rediteljke da to bude kabaretska predstava, imala volje, želje, da se pozabavi psihološkim nivoima, prikaže puteve svesti glavne junakinje i njenog brata, čiji užas čas ima, čas nema opravdanje. Poprilično su izgubljeni i sporedni likovi, njihove funkcije u sadejstvu sa glavnima.

Izvesno je da kabaretska forma, koja omogućava naraciju iz prvog lica, ima utemeljenje u romanu koji je ispripovedan unutrašnjim monolozima, pa i pismima brata i sestre. Evidentno je da su u stvaranju predstave nastajali i novi materijali, ili su korišćena druga dela autorke (Marijane Čanak). Pogovoto je upečatljivo mesto veštičjeg rituala, tokom kojeg Klara/ Klarisa prepoznaje svoje glavne odlike i kvalitete. U predstavi je to prikazano poptuno izmenjeno, kroz satiričnu formu „japanske” bajke, čiji su komički potencijali bili izuzetno podatni za gegove (briljantna epizoda Milice Filić), ali upitno odgovarajući da prikažu kompleksnost ženske prirode. 

Tekst je objavljen u okviru „Kritičarskog karavana” koji realizujemo u okviru projekta Pozorišnih kritičara i teatrologa i Ministarstva kulture

Aleksandar Radulović u ulozi Klausa na nekoliko mesta potvrđuje svoj glumački dar i transformativnu moć u dečaka/ čoveka, koji poštuje i voli svoju sestru (u romanu je se čak i malo plaši, kao da zazire od nje, što se uklapa u priču Klare/ Klarise kao dominantnijeg blizanca, pa i kontru priči o muškarcima kao dominantnijem polu). Satirički potencijal zabavne forme najjači je u scenama školskog hora, kada učiteljica zabranjuje Klari/ Klarisi da peva, što vrlo značajno uvodi na scenu i kritiku potencijala celokupnog obrazujućeg sistema. 

I pored kvalitetnih uloga ostatka glumačkog ansambla (Aleksandar Aleksić, Aleksandra Stojanović, Milan Nakov, Zoran Živković, Danica Mitić), moglo bi se postaviti pitanje koliko bi i kako delovala predstava da zahtevani žanr igre nije toliko ekspresivan, dinamičan i prvenstveno fizički (koreografija Tijane Mitić). 

Dodatno, tonsko i vizuelno dejstvo predstave (Igor Marković), njeno scenografsko i kostimografsko oblikovanje (Jelena Stojanović), teško je dolazilo do izražajnih detalja u veoma prostranoj sali Narodnog pozorišta Pirot. 

Samo rešenje prostora, da se kabare praktično izvodi na ogromnom stolu, sa barokno-sedefastim zavesama svud unaokolo, poput i pojedinih drmataurško-rediteljskih rešenja (brehtovski fau efekat, na primer), znalo je da bude dovoljno bizarno da podseti ne samo na pojedine „zaumne” (u poredstavi se kaže psihoanalitičke) delove romana, nego i na to da u pozorištu, baš kao i životu, mnoge stvari ne možemo baš da objasnimo. Niti bi trebalo, ukoliko samo u stanju da ih (do)živimo.