ВЕШТИЧЈИ РИТУАЛ НА КАБАРЕТСКИ НАЧИН Роман „Клара, Клариса” Маријане Чанак кao представа у Народном позоришту Пирот

Претпоставка би била да су девојчице нежнији пол који брже учи, лепше се понаша и уредније изгледа. Као девојка, та девојчица би требала да буде невина кад се уда, да онда удајом постане жена, затим и мајка, а да се пут њеног развоја ту зауставља. 

Ту претпоставку по сваком свом основу ремети Кларина природа. Или би било боље рећи Кларисина, иако ту двојност је и самој протагонисткињи, па и читаоцу, тешко да разуме. Можда и зато што Клара/ Клариса има брата близанца, Клауса. 

Очигледне родне, дакле политичике, или био-политичке конотације романа Маријане Чанак, редитељка Јелена Богавац у представи коју је режирала у Народном позореишту Пирот, спровела је путем стилске функције кабареа. Настао у 19. веку, у Француској, да би углавном остао познат кроз свој позоришни развој у Немачкој, кабаре је мала, интимна позоришна форма у којој се све, углавном политичко, окреће на забаву и црни хумор. Па тако и Клара/ Клариса (одлично је игра Данијела Ивановић) постаје конферансије свог властитог живота, плешући, певајући, забављајући се на мучне теме као што је одрастање у дисфункционалној породици, припадност дисхармо- ничној брачној заједници, затим и нежељено мајчинство, које као да су репродукција, зачарани круг односа који су претходили њеном постојању. 

Драматизујући роман Маријане Чанак, Милена Богавац покушала је такорећи праволинијски (хронолошки) да исприча све важне догађаје и епизоде из живота Кларе/ Кларисе. Непознато је, а питање и да ли има везе, колико је одлука редитељке да то буде кабаретска представа, имала воље, жеље, да се позабави психолошким нивоима, прикаже путеве свести главне јунакиње и њеног брата, чији ужас час има, час нема оправдање. Поприлично су изгубљени и споредни ликови, њихове функције у садејству са главнима.

Извесно је да кабаретска форма, која омогућава нарацију из првог лица, има утемељење у роману који је исприповедан унутрашњим монолозима, па и писмима брата и сестре. Евидентно је да су у стварању представе настајали и нови материјали, или су коришћена друга дела ауторке (Маријане Чанак). Поговото је упечатљиво место вештичјег ритуала, током којег Клара/ Клариса препознаје своје главне одлике и квалитете. У представи је то приказано поптуно измењено, кроз сатиричну форму „јапанске” бајке, чији су комички потенцијали били изузетно податни за гегове (бриљантна епизода Милице Филић), али упитно одговарајући да прикажу комплексност женске природе. 

Текст је објављен у оквиру „Критичарског каравана” који реализујемо у оквиру пројекта Позоришних критичара и театролога и Министарства културе

Александар Радуловић у улози Клауса на неколико места потврђује свој глумачки дар и трансформативну моћ у дечака/ човека, који поштује и воли своју сестру (у роману је се чак и мало плаши, као да зазире од ње, што се уклапа у причу Кларе/ Кларисе као доминантнијег близанца, па и контру причи о мушкарцима као доминантнијем полу). Сатирички потенцијал забавне форме најјачи је у сценама школског хора, када учитељица забрањује Клари/ Клариси да пева, што врло значајно уводи на сцену и критику потенцијала целокупног образујућег система. 

И поред квалитетних улога остатка глумачког ансамбла (Александар Алексић, Александра Стојановић, Милан Наков, Зоран Живковић, Даница Митић), могло би се поставити питање колико би и како деловала представа да захтевани жанр игре није толико експресиван, динамичан и првенствено физички (кореографија Тијане Митић). 

Додатно, тонско и визуелно дејство представе (Игор Марковић), њено сценографско и костимографско обликовање (Јелена Стојановић), тешко је долазило до изражајних детаља у веома пространој сали Народног позоришта Пирот. 

Само решење простора, да се кабаре практично изводи на огромном столу, са барокно-седефастим завесама свуд унаоколо, попут и појединих дрматауршко-редитељских решења (брехтовски фау ефекат, на пример), знало је да буде довољно бизарно да подсети не само на поједине „заумне” (у поредстави се каже психоаналитичке) делове романа, него и на то да у позоришту, баш као и животу, многе ствари не можемо баш да објаснимо. Нити би требало, уколико само у стању да их (до)живимо.