VEČERAS NA 67. STERIJINOM POZORJU „Džoni” i „Rolerkoster”

Ova predstava je rađena po istoimenom romanu Filipa Grujića, u dramatizaciji Dimitrija Kokanova, i režiji Jovane Tomić. Igraju: Robert Ožvar, Bence Salai, Terezia Figura, Agota Ferenc, Ištvan Kereši, Zoltan Molnar i Fani Dupak.

- Džoni je bez dileme roman nastao na jednom romantičarskom nasleđu, coming-of-age priča, bildungsroman, nazovimo ga kako god. Srž je, kao i kod svih romana sličnog kova, potraga za ljubavlju, samopotvrdama, razbijanju iluzija. Smešno mi je sada da pričamo o Džoniju kao o reprezentu generacije, kada se sećam da sam se svojski trudio da mu dam sve odlike nekih pređašnjih generacija – pominju se šeširi, vozovi, nigde se ne pominju telefoni, društvene mreže. (...) Sa ove distance znam – Džoni ima nešto nostalgično u sebi, nešto neuhvatljivo, tragalački. Mislim da je upravo i u tome srž Džonija – u konstantnom traganju, u dečačkom bezobrazluku, u jednoj neuhvatljivoj želji da se nešto nezaboravno desi. U tome je, izgleda, nekad i tragika – objašnjava pisac Filip Grujić.

Rediteljka Jovana Tomić u ovom Grujićevom romanu prepoznaje „ motive i, ili, atmosferu Roberta Cuka, možda Baala, mladog antiheroja svakako, kao kod Lagarsa u „Sam kraj sveta“, Keruaka…“

- Ako bindžujemo Netfliks, prepoznaćemo Džonija kao jednog od indi nadobudnih, duhovitih klinaca u The end of the fucking world, Generation , spisak je dug. Filip Grujić kroz poetski realizam kreira „dete našeg doba“ – namerna je analogija sa Fon Horvatom. Džoni nije toliko militantan, ali jeste predstavnik, glas jedne generacije. Za mene lično, Džoni je duhovit, hrabar, ranjiv, razmažen i, pre svega, bezobrazan a toga nam danas baš fali – kaže Jovana Tomić.

Glavni junak je, podseća kritičar Marko Radojičić,  u potrazi za ocem kog je davno, kako sam kaže, izgubio u pisoarima džez klubova – otac je mističan, neuhvatljiv, u isto vreme privlačan i zastrašujuć – upravo onakav kakav je Džoni za nas, čitaoce romana i gledaoce predstave.

- Džoni je moderan tragički junak, nalik junacima iz romantičarskih romana devetnaestog veka, oštrouman, uobražen, nadmen, razmetljiv, i stalno na ivici žileta u realnom svetu. Njegovo burno putovanje na relaciji Beč – Geteborg – Varšava – Nirnberg – Beograd puno je aluzija na odnos istoka i zapada, uzvišenog i niskog, prljavog i čistog, naših posrnuća i pseudopodviga, a ovaj tragički junak zapravo je personifikacija Srbije: on je i enfant terrible i mitoman, čovek koji slepo uzdiže sebe nesvestan svojih nedostataka, nespreman da prihvati realnost do samog kraja svoje pustolovine. I sve je to jako izazovno i atraktivno inspirativno da se postavi na samu scenu. U sjajnom ansamblu Novosadskog pozorišta naslovnu ulogu igra Robert Ožvar. Energičan, poletan i samouveren i zaljubljen u samog sebe, kakav je bio na početku predstave, menja se u jednog osećajnog, povređenog i ranjivog mladića. Glumačke transformacije koje su zaista sjajne - ističe Marko Radojičić.

Drugu predstavu, takođe u takmičarskoj selekciji, „Rolerkoster“ Jelene Kajgo, u režiji Milice Kralj, Atelje 212 će izvesti večeras u 21 čas na sceni „Jovan Đorđević“ Srpskog narodnog pozorišta. U ovoj predstavi igraju: Dara Džokić, Milica Mihajlović, Katarina Marković, Jelena Petrović, Vladislav Mihailović, Petar Mihailović, Teodor Vinčić i Simona Beljac.

- Početna ideja za „Rolerkoster“ došla je iz jedne istinite životne situacije, naime, moja prijateljica koja živi u Londonu rekla mi je jednom prilikom kako se muči da upiše dete u obdanište, i pomenula je svoju poznanicu koja se pretvarala da je katolkinja ne bi li upisala kćerku u dobar katolički vrtić. Priča mi se učinila zanimljivom, ta manipulacija verom zarad postizanja nekog praktičnog životnog cilja. Sadržala je u sebi komični potencijal. Meni je uopšte neshvatljivo da se ljudi u 21. veku i dalje dele i određuju prema svojim religijskim uverenjima. A onda realnost to nekad potcrta na najbrutalniji mogući način, pa se čovek nađe u čudu. Tu je i tema mešovitih brakova u kojima se postavlja pitanje šta će biti naslednici, kojoj će se veri prikloniti – objašnjava autorka Jelena Kajgo.

Svoj komad Jelena Kajgo definiše kao komediju, podseća rediteljka Milica Kralj, i dodaje da je on zapravo neodoljivo duhovito napisana tragedija savremenog sveta.

- Taj savremeni svet prelama se i dešifruje kroz sukob dve generacije koje izgaraju u pokušaju da razumeju taj svet, da se u njemu snađu, da mu se prilagode. Dramski svet koji kreira Jelena Kajgo i tematski krugovi kojima se bavi u dešifrovanju savremenog sveta i naše bliske budućnosti, za rezultat imaju emotivni rolerkoster. Taj vas rolerkoster voza kao pravi – nekad se smejete iz puke odbrane, a nekad vam se plače da ne biste vrištali – navodi Milica Kralj.

U središtu ove tragikomedije Jelene Kajgo nalaze se majka i kćerka.

- Kćerka Ana svesno i krajnje pragmatično prilagođava se novonastalim pravilima u životu, bez pobune, dok majka Ljiljana, u sugestivnom tumačenju Dare Džokić, ne može i ne želi da se snalazi u nečemu što doživljava kao izdaju svega ljudskog – ukazuje kritičarka Aleksandra Glovacki. - Uz komično tretiranje večite dihotomije između napretka i stagniranja, pojačano činjenicom da se kćerka udajom preselila u Englesku, dok je majka tipična Srpkinja izgubljena u ovdašnjoj tranziciji, tekst pokreće i neka običnija životna pitanja, od razmatranja smisla braka, trudnoće, vere pretvorene u tradiciju, sve do izneverenih ljubavi i propuštenih šansi.  

N. Pejčić