ВЕЧЕРАС НА 67. СТЕРИЈИНОМ ПОЗОРЈУ „Џони” и „Ролеркостер”

Ова представа је рађена по истоименом роману Филипа Грујића, у драматизацији Димитрија Коканова, и режији Јоване Томић. Играју: Роберт Ожвар, Бенце Салаи, Терезиа Фигура, Агота Ференц, Иштван Кереши, Золтан Молнар и Фани Дупак.

- Џони је без дилеме роман настао на једном романтичарском наслеђу, цоминг-оф-аге прича, билдунгсроман, назовимо га како год. Срж је, као и код свих романа сличног кова, потрага за љубављу, самопотврдама, разбијању илузија. Смешно ми је сада да причамо о Џонију као о репрезенту генерације, када се сећам да сам се својски трудио да му дам све одлике неких пређашњих генерација – помињу се шешири, возови, нигде се не помињу телефони, друштвене мреже. (...) Са ове дистанце знам – Џони има нешто носталгично у себи, нешто неухватљиво, трагалачки. Мислим да је управо и у томе срж Џонија – у константном трагању, у дечачком безобразлуку, у једној неухватљивој жељи да се нешто незаборавно деси. У томе је, изгледа, некад и трагика – објашњава писац Филип Грујић.

Редитељка Јована Томић у овом Грујићевом роману препознаје „ мотиве и, или, атмосферу Роберта Цука, можда Баала, младог антихероја свакако, као код Лагарса у „Сам крај света“, Керуака…“

- Ако бинџујемо Нетфликс, препознаћемо Џонија као једног од инди надобудних, духовитих клинаца у The енд оф the фуцкинг world, Генератион +, списак је дуг. Филип Грујић кроз поетски реализам креира „дете нашег доба“ – намерна је аналогија са Фон Хорватом. Џони није толико милитантан, али јесте представник, глас једне генерације. За мене лично, Џони је духовит, храбар, рањив, размажен и, пре свега, безобразан а тога нам данас баш фали – каже Јована Томић.

Главни јунак је, подсећа критичар Марко Радојичић,  у потрази за оцем ког је давно, како сам каже, изгубио у писоарима џез клубова – отац је мистичан, неухватљив, у исто време привлачан и застрашујућ – управо онакав какав је Џони за нас, читаоце романа и гледаоце представе.

- Џони је модеран трагички јунак, налик јунацима из романтичарских романа деветнаестог века, оштроуман, уображен, надмен, разметљив, и стално на ивици жилета у реалном свету. Његово бурно путовање на релацији Беч – Гетеборг – Варшава – Нирнберг – Београд пуно је алузија на однос истока и запада, узвишеног и ниског, прљавог и чистог, наших посрнућа и псеудоподвига, а овај трагички јунак заправо је персонификација Србије: он је и енфант tеrriblе и митоман, човек који слепо уздиже себе несвестан својих недостатака, неспреман да прихвати реалност до самог краја своје пустоловине. И све је то јако изазовно и атрактивно инспиративно да се постави на саму сцену. У сјајном ансамблу Новосадског позоришта насловну улогу игра Роберт Ожвар. Енергичан, полетан и самоуверен и заљубљен у самог себе, какав је био на почетку представе, мења се у једног осећајног, повређеног и рањивог младића. Глумачке трансформације које су заиста сјајне - истиче Марко Радојичић.

Другу представу, такође у такмичарској селекцији, „Ролеркостер“ Јелене Кајго, у режији Милице Краљ, Атеље 212 ће извести вечерас у 21 час на сцени „Јован Ђорђевић“ Српског народног позоришта. У овој представи играју: Дара Џокић, Милица Михајловић, Катарина Марковић, Јелена Петровић, Владислав Михаиловић, Петар Михаиловић, Теодор Винчић и Симона Бељац.

- Почетна идеја за „Ролеркостер“ дошла је из једне истините животне ситуације, наиме, моја пријатељица која живи у Лондону рекла ми је једном приликом како се мучи да упише дете у обданиште, и поменула је своју познаницу која се претварала да је католкиња не би ли уписала кћерку у добар католички вртић. Прича ми се учинила занимљивом, та манипулација вером зарад постизања неког практичног животног циља. Садржала је у себи комични потенцијал. Мени је уопште несхватљиво да се људи у 21. веку и даље деле и одређују према својим религијским уверењима. А онда реалност то некад потцрта на најбруталнији могући начин, па се човек нађе у чуду. Ту је и тема мешовитих бракова у којима се поставља питање шта ће бити наследници, којој ће се вери приклонити – објашњава ауторка Јелена Кајго.

Свој комад Јелена Кајго дефинише као комедију, подсећа редитељка Милица Краљ, и додаје да је он заправо неодољиво духовито написана трагедија савременог света.

- Тај савремени свет прелама се и дешифрује кроз сукоб две генерације које изгарају у покушају да разумеју тај свет, да се у њему снађу, да му се прилагоде. Драмски свет који креира Јелена Кајго и тематски кругови којима се бави у дешифровању савременог света и наше блиске будућности, за резултат имају емотивни ролеркостер. Тај вас ролеркостер воза као прави – некад се смејете из пуке одбране, а некад вам се плаче да не бисте вриштали – наводи Милица Краљ.

У средишту ове трагикомедије Јелене Кајго налазе се мајка и кћерка.

- Кћерка Ана свесно и крајње прагматично прилагођава се новонасталим правилима у животу, без побуне, док мајка Љиљана, у сугестивном тумачењу Даре Џокић, не може и не жели да се сналази у нечему што доживљава као издају свега људског – указује критичарка Александра Гловацки. - Уз комично третирање вечите дихотомије између напретка и стагнирања, појачано чињеницом да се кћерка удајом преселила у Енглеску, док је мајка типична Српкиња изгубљена у овдашњој транзицији, текст покреће и нека обичнија животна питања, од разматрања смисла брака, трудноће, вере претворене у традицију, све до изневерених љубави и пропуштених шанси.  

Н. Пејчић