U SUBOTU U SNP-u PREMIJERA BALETA „OTELO” Šekspir kao izazov

Poslednji put je novosadska publika bila u prilici da vidi baletsku verziju „Otela” pre više od četiri decenije, kada je najpoznatije delo nemačkog kompozitora Borisa Blahera u SNP-u postavio legendarni slovenački baletski igrač, koreograf i pedagog Henrik Nojbauer - koji je nedavno proslavio 95. rođendan.

„Kada se u baletsku igru transponuje neka od kapitalnih vrednosti svetske literature, uvek se postavlja pitanje odnosa igre i sadržaja. Da li u koreografski postupak uvesti princip da se sve izražava čistom igrom, ili, pak pantomimskim i glumačkim scenama dati svoje mesto?”, akcentovala je prof. dr Svenka Savić u kritici ove predstave, objavljenoj u „Dnevniku” u januaru 1973. Upravo je na ovo pitanje Simić, baš kao i pre dve godine u baletu „Ana Karenjina”, rađenom po romanu Lava Tolstoja, odgovorio na sebi svojstven način – puštajući da ga zapravo, kako sam kaže, vodi veliki pisac:

– Kada su me pitali da li imam ideju o tome kako da na scenu postavim „Otela”, odgovorio sam da je Šekspir imao ideju kada je pisao tu dramu.  Zato meni ne treba ideja, samo treba da sledim Šekspira. Dramaturgija ovog komada, te slojevitost i plastičnost likova Otela, Dezdemone i Jaga, zaista su posebni, izvanredni, te mi se čini da je i to dodatno motivisalo igrače, što verujem da će videti i publika   – izjavio je Simić juče na konferenciji za novinare. 

On ne krije da određenih odstupanja u odnosu na dramu ipak ima, ali da su ona minimalna - tek koliko zahteva baletska dramaturgija. Inače, za ovu postavku „Otela” Simić nije koristio Blaherovu, već se okrenuo muzici Antonija Vivaldija i, pre svega, Ludviga van Betovena jer, kako je pojasnio, koloratura, harmonija, dramaturgija dela velikog nemačkog kompozitora bili su najbliži njegovom koreografskom viđenju Šekspirove tragedije. „Kada smo počeli da radimo, Semjuel Bišop, kome je poverena uloga Jaga,  rekao je da Betovenova muzika kao da je pisana za balet”, naveo je Simić.

Semjuel Bišop, budući da se rodio u Engleskoj, nije krio zadovoljstvo što mu se pružila prilika da igra po Šekspiru, istovremeno ističući da mu je bilo veoma izazovno igrati zlikovca, „jer to otvara vrata za bitno drugačije emocije, ekspresiju, pa i sam pokret”. Dezdemonu je svojevremeno igrala verovatno najveće novosadsko baletsko ime Erika Marjaš Brzić, a sada će tu ulogu izneti zvezda u usponu Baleta Srpskog narodnog pozorišta - Katarina Zec. „Smatram mojim velikim uspehom što sam mogao da ono najbolje izvučem iz jedne mlade balerine. Do sada je ona igrala klasičan repertoar, a sada je pred njom ipak nešto drugačije. Moje baletsko izražavanje je potpuno u drugom pravcu od klasične klasike. Tragajući za soopstvenim stilom, shvatio sam da me forma ne interesuje, već me pre svega interesuje ekspresija, jer želim da dobijemo predstavu za neko novo vreme, za neku buduću baletsku publiku”, dodao je Krunislav Simić .

Direktor Baleta SNP Toni Ranđelović je dodao da je jedan od ciljeva postavljanja „Otela”, naravno pored očekivanja da će publika uživati i u ovoj predstavi, upravo u tome da se igračima omoguće različiti izazovi. „Nakon potpuno drugačije Ane Karenjine usledila je klasična Kopelija,  da bismo sada došli do Otela. Jednostavno, verujemo da je važno da i naša publika i naši umetnici stiču nova iskustva”, rekao je Ranđelović.

Upravo na tom novom iskustvu je insistirala i Katarina Zec,  ističući da je ovo njena prva velika neoklasična uloga. „Puno sam radila sa repetitorima Oksanom Storožuk i Milanom Lazićem, koji su mi pomogli da klasiku stavimo malo sa strane i da akcenat stavimo na dramski zadatak. Najveći mi je izazov bio da prikažem širok spektar raznih emocija, koje prožimaju ceo balet. Jer koreograf mi je dao veliku slobodu da pronađem svoju Dezdemonu i da prikažem sve što taj lik karakteriše, od ljupkosti i čednosti, do tragične smrti, gde i u poslednjim trenucima pokušava da dokaže svoju nevinost i ogromnu ljubav prema Otelu”, rekla je Katarina Zec, posebno se zahvalivši partneru Andreju Kolčeriju, koji igra naslovnu ulogu, „na velikom strpljenju”.

M. Stajić