U četvrtak premijera „Antigone 1918“ u SNP-u

- Ova, drugačija verzija Sofoklove „Antigone“, smeštena u 1918. godinu, u vreme kada se kao i mnogo puta pre i kasnije, na našim prostorima činilo da se pouzdano zna ko su pobednici a ko poraženi, kada su mnogo puta ljudski i božji zakoni bili sukobljeni, govori o porodičnoj drami koja se pretvara u tragediju - ukazuje reditelj Milan Nešković na vremenski okvir i kontekst ove predstave.

Po rečima reditelja, ovo nije priča o ratu, već o onome što se događa posle rata na globalnom nivou, ali se sve prepliće kroz sudbinu jedne proširene porodice. Neškovića zanima trenutak kada su se preživeli pojedinci vratili svojim kućama „na čijim su se pragovima dogodili brojni zločini, toliki da u ’Knjizi o Milutinu’ Danko Popović čak pita ’da se mi o Turke ne ogrešismo’... Strahotni zločini zbog kojih je itekako jaka želja za osvetom“.

- Dok Kreont tvrdi da revanšizma mora biti, Antigona veruje da svet može biti drugačiji: Za ljubav, ne za mržnju ja sam stvorena. Kao Milan Nešković, imam o tome svoj stav, i istorijski i politički. Kao reditelj, na meni je samo da postavljam pitanja, ali ne smem da se opredelim, već moram pođednako da branim obe pozicije - objašnjavao je za naš list reditelj Milan Nešković.

Antigona takođe ne želi da se opredeli, te namerava da obojicu braće, i onog koji je ratovao na srpskoj, i onog drugog koji se borio na austrougarskoj strani, dostojno sahrani, uprkos zabrani.

- U Sofoklovoj „Antigoni“ postoji motiv koji prati narode na Balkanu još od pre Prvog svetskog rata, zatim preko Drugog, pa sve do danas kada živimo „u miru“ ali imamo „klanove“. To je motiv dva brata koja su ratovala na suprotnim stranama, a ono što se dešava nad njihovim „toplim leševima“ pretvara se u još jedno stradanje, odnosno raspad porodice i vrednosti na kojima počiva ljudsko društvo i moralni ljudski odnos - kaže dramaturškinja Maja Todorović. Ona podseća da je mržnja jedan od usuda i na ovim prostorima, gde se mrzimo po nacionalnoj osnovi, verskoj, partijskoj, „a sve te mržnje se mogu lepo koristiti da se bace narodu kao prašina u oči kada treba sakriti stvarne, aktuelne probleme. Kako kaže Antigona u drami: Lako je čoveka koji mrzi naterati da mrzi još više…”, navodi Maja Todorović.

- Želja reditelja, dramaturškinje kao i cele glumačke postave, jeste da spajajući mit i istoriju,  ovoga puta Teba postane Srbija, te da se bar malo zamislimo nad posledicama koje su nas zadesile, da preispitamo mržnju koja tinja i potrudimo se da se „krvava“ istorija ne ponavlja - dodaju u Srpskom narodnom pozorištu.

Uloge tumače: Milica Grujičić (Antigona, Hemonova verenica, ćerka Kreontovog pokojnog prijatelja i saborca i verenica Hemona), Nenad Pećinar (Kreont, general srpske vojske u Prvom svetskom ratu), Tanja Pjevac (Ismena, Antigonina sestra), Branislav Jerković (Hemon, Kreontov sin koji se vratio se iz rata), Milan Kovačević (Tiresija, kraljev službenik „vidovnjak“, koji iz činjenica „predviđa“), i Sanja Mikitišin (Euridika, Kreontova žena, Hemonova majka). U ulozi Hora, prvo kao u oličenju antičkog hora, zatim vojske iz 1918,  kao i predstavnika naroda danas, pojavljuju se Vukašin Ranđelović, Dragan Kojić, Jovana Pleskonjić, Marko Savković i Aleksandra Pejić.

Scenograf je Željko Piškorić, kostimografkinja je Biljana Grgur, koreografkinja je Andreja Kulešević, kompozitor je Vladimir Pejković, a autor video radova je Nikola Ljuca.

        N. Pejčić