„Strah“ u Narodnom pozorištu Pirot najbolje opisuje 2020.

Od bolesti, pa i smrti koju ona nosi.

U pozorišnom životu, obeležile je jedna posebna – smrt Igora Vuka Torbice. Od čega je on bolovao, odzvanjaće još dugo pitanje. A ostalo nije ćutanje. Ostale su predstave.

„Strah“, ili „Jedna topla ljudska priča“ kako glasi naslov poslednje predstave koju je režirao Igor Vuk Torbica, početkom 2020. u Narodnom pozorištu Pirot, vrlo je reprezentativna, u svakom smislu. Polazeći od dela nemačkog dramatičara Franca Ksavera Kreca, čiji je život i rad bio inspirisan problemima radnika, socijalnom tematikom i borbom za bolje društvo, Torbica je u pirotskoj predstavi kreirao jedinstveno autorsko delo. „Strah“ bi mogao da se uporedi, odnosno svrsta u blok sa predstavom „Tartif“, koju je Torbica režirao po Molijeru, u koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta i Narodnog pozorišta Sombor. U dramaturškom postupku otišao je korak dalje i još veći deo scenskog teksta nastajao je u procesu rada, u svojevrsnoj kompilaciji sa Krecovim dramama.

Predstava počinje susretom stanara u hodniku zgrade i predlogom jednog od njih da bi bilo lepo da se češće sreću i sastaju, druže. Isprva odbijen, ovaj predlog mic po mic postaje svakodnevica ove male zajednice, ili još bolje rečeno – društva u malom. Stanari sve češće borave u hodniku zgrade, pre nego u svojim stanovima. Zajedništvo polako raste do te mere da skupa proslavljaju rođendane, ispomažu jedni druge u svim izazovima koje život nosi. Ekonomski, socijalno, intimno, pa i politički, oni istupaju iz spoljašnjeg sveta u područje autonomnosti i nezavisnosti, kakva se poželeti može. Sve dok se u zajednicu ne uključi još jedan član, izabranik srca jedne od stanarki...

Aleksandar Radulović, Aleksandra Stojanović, Zoran Živković, Natalija Geleban, Milan Nakov, Danijela Ivanović, Aleksandar Aleksić, Danica Stanković, glumci su koji igraju likove sa vlastitim imenima. Postupak koji je odomaćen u poslednje vreme, naglašava intimnost, bliskost drame kroz koju prolaze mladi i srednjovečni bračni parovi, solo muškarci i žene, radnici i radnice koje nemilosrdno eksploatišu, dok oni štede i čuvaju poslednje atome ušteđevine, za ono osnovno - zdravlje, ljudskost, toplinu.

Prvi deo predstave prolazi u euforičnom, komičkom tonu, tokom kojeg likovi kao da se bude iz sna, košmara realnosti i odlučujući se uzeti sudbinu u svoje ruke, postaju super-heroji. Međutim, tek nakon resetovanja sistema, publika svedoči kako se zapravo dolazi do one tačke u kojoj su ovi ljudi i zatečeni – poptuno otuđeni, pod diktatom neke spoljne, neobjašnjive prisile i opasnosti. Zapravo, na sjajan, dramski način pokazuje kako se unutrašnje nesigurnosti, slabosti, pretvaraju u naopaku distribuciju moći i autoritarnu, vertikalnu  hijerarhiju, zasnovanu na (i)sticanju jednih, na račun drugih.

Njihov put od distopije do utopije, i nazad, pažljivo vođenom i vešto uigranom glumom, sa lakoćom neke nedeljne TV serije, ipak servira i knedlu u grlo, pokazuje lice i naličje onoga biti čovek. Scenografija Andreje Rondović – hodnik zgrade okrečen tako da može da predstavlja jedan običan, socrealistički hodnik bilo koje zgrade u bilo kojem gradu, slojevitošću boje naznačuje da je moguće da se radi i o bolnici, sanatorijumu.

Šta će obeležiti (n)ovu godinu?!?   

Igor Burić