"Šta će biti sa svima nama" nova predstava u Zrenjaninu

„Šta će biti sa svima nama” je šou program u najboljem smislu te reči. Duhovita, zabavna, autentična, nenapadna, nipošto plitka, tupa, glupa i slično što nam se često servira kao komedija.

Iako naslov može da uputi i na neku ambiciju da se objasni kako idemo u propast, a sa upitnikom bi zvučao više fatalistički, postavljen ovako, kao prosta, izjavna rečenica, dobija ambivalentno značenje. Ne baš da je svejedno, a ne baš kao da treba previše da brinemo.

Do teksta naslovljenog „Šta će biti sa svima nama” došlo se očigledno kroz zajedničku temu, dramatičarsku radionicu sa glumcima Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” u Zrenjaninu, koju su vodili Fedor Šili i reditelj Boris Liješević u vidu onoga što se danas u pozorištu zove autorski projekat. Pod pritiscima ekonomske, zdravstvene, ratne krize, pod navalom tih vesti, bukvalno deluje da nam nije preostalo ništa drugo nego da se pitamo kako će se sve to završiti. Budući da, gledajući reklame, ima ko i da brine, za rezultat radionice u formi teksta kao krovna organizacija - mesto i vreme za „konačni rasplet” - izabrana je „Ja banka” i njen jubilej, koji je okupio kako zaposlene, tako i menayment iz Nemačke.  

Do autentičnosti i životnosti svakog od predstavljenih likova, odnosa, situacija, takođe se stiglo kroz očigledan biografski pristup problemima koji muče junake predstave. Kroz njihove sklonosti, navike, ali i opšti mentalitetski sklop, oličen u odnosu prema svakoj vrsti stranosti. Pa je tako jedna od prvih koju upoznajemo ostrašćena ekološkinja, bez razumevanja u okolini (Sanja Radišić), druga dvojica su kumovi (Dejan Karlečik i Stefan Juanin), a znamo kako se to u Srbiji završi, treća je glumica zaposlena kao PR (Sara Simović), četvrti je pred penzijom, ali mu se baš i ne ide „tamo” (Dragan Đorđević), direktor (Mirko Pantelić) je hedonista, of kors, sa korporativnom bajalicom „Ja sam Ti si Mi ste Vi su Oni smo Mi...”; pa je tu i vozač koji je arheolog (Zvonko Gojković), a na kraju im se pridružuje i menayerka iz Dojčland, ajne štarke frau (Nataša Ilin). Kao što se da videti, niko nepoznat, svi sve znamo, a opet, s toliko duha su predstavljeni, da iz scene u scenu lavina peripetija, obrta, mini zapleta i raspleta ne prestaje da oduševljava ovog kritičara koji je predstavu „Šta će biti sa svima nama” gledao u okviru „Kritičarskog karavana”, projekta Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture. 

Gradacija samog konteksta, koja isprva deluje zaista trivijalno, prazna scena sa plavim itisonom i jedan zlatno obojeni metalni portal za slikanje zaposlenih na ceremoniji jubileja, koji zaposleni počinju da kite balonima (scenografija Andreja Rondović), par likova (kumovi) koji raspravljaju o pozajmici, kreditima, deci, zatim i glumica „pi-aruša” koja bi radije da snima seriju u Beogradu, polako narastaju do eksplozije, pravog malog vatrometa kada proslava počne, jer tada počnu i da se otkrivaju prljave, male tajne, a ne samo velike bele laži, kako se to još zove. Drugim rečima, kada žurka krene po zlu, pa se dobro bolje vidi. Pogotovo uz brižljivi dizajn svetla (Aleksandar Brustul).

U domišljatoj igri glumačkog ansambla oseti se ona fina razlika da igraju nešto što ih se lično tiče. Ono što, pak, posebno krasi izvedbu predstave jeste njen ritam koji se tek tu i tamo malo poremeti nepotrebnim detaljisanjem i podvlačenjem već implicitno rečenog, kao što to zna biti u scenama ekološke, pa i međuljudske didaktike (o socijalnoj otuđenosti).

Na sve što što je inače odlično, kao izbor muzike u predstavi - jedan pop song Ane Đurić Konstrakte sa sad već prepoznatljivim amalgamom isto tako naizgled banalnog i trivijalnog, a zapravo dubokog - leže kao budali šamar. Očigledno je da ima nešto u tom kontrastiranju, kontrapunktu između smrtno ozbiljnih izjava i situacija, kad se one prikažu lako i poletno, kao da u stvari nemaju veze s vezom. Kao da se samo dobro zezamo. Kao da taj postupak produbi jezu, egzistencijalne strahove u nama, iako smo u tom trenutku u stanju da im se smejemo u facu. Ili plešemo, ako smo na Konstraktinom koncertu.

Igor Burić