Sonja Petrović, rediteljka: Muzika i drama

Sonja Petrović se tako i ovaj put bavila svojevrsnom zagonetkom. „Kod večite slavine“ je naziv kafane u kojoj se prepliću sudbine likova sa porodičnim tragedijama. Enigma je što simbolistički i eskpresionistički tekst Momčila Nastasijevića svojom poetskom, muzičkom strukturom pokreće više slojeva značenja, tiče se arhetipova, sukoba erosa i tanatosa, što je podatno za čitanje, književnu, psihoanalitičku ili metafizičku percepciju, ali teško ostvarivo u formi efikasne dramske izvedbe. To je potvrdila skromna istorija postavljanja ovog komada na scenu, ali večeras će svakako biti ispisane njene nove stranice.

Režirajući tekst „Kod Večite slavine“ Momčila Nastasijevića niko se nikad nije baš proslavio. Mnogi ga karakterišu nedramskim, čak i antidramskim, šta ste vi videli u njemu?

- Velika je fama, gotovo misterija oko ovog teksta u pozorišnim krugovima. Nisam znala za to pre početka rada. Razumem sada i zašto je to tako, ali nekako mi i nije bio cilj da se proslavim, nego da se suočim sa njim, uđem u koštac sa velikim i kompleksnim delom, da od njega naučim. Činjenica je da je u mnogo čemu nedokučiv, da je jezik jedinstven i zahtevan i da je omeđen fatalnostima. Ali je u isto vreme magičan, bajkovit, višeslojan, inspirativan. Nastasijević je naš zaista folklorni pesnik u dubokom smislu te reči. On se bavi najdublje zakopanim tajnama koje smo nazvali misterijama i legendama. On rudari po našim skrivenim pobudama i otkriva maternju melodiju - melodiju duše našeg naroda. Ja sam u njemu videla objašnjenje konfuzije našeg kulturnog i nacionalnog identiteta. Ova drama je sva od sluha, od stanja, od atmosfere, od naboja. Ne bih rekla da je to antidramski, samo možda malo više pripada muzici nego drami, jer više treba da se oseća nego razume u potpunosti. U ovom tekstu sam videla ideju o prihvatanju grehova naših predaka i našeg porekla i nužnost pomirenja.

Kako taj tekst vidite sada, nakon rada u Srpskom narodnom pozorištu?

- Sada vidim da će mi svaka buduća režija biti lakša, jer sam upravo prošla kroz najteži kreativni proces do sada. Međutim, vidim i nužnost da se ova priča ispriča sada još više nego ikada. Vrlo smo svesni da živimo na prostoru koji je tempirana bomba ili minsko polje i da je pitanje samo da li će neko i kada da nagazi na pogrešno mesto. Na neki davno zakopani problem ili nerešeno pitanje. Tema prećutkivanja, zataškavanja, zaboravljanja i ulepšavanja prošlosti, nešto je što definiše moju generaciju koja je odrastala gradeći lažni ili poluistinit identitet u kome onda ima prostora za domaštavanje koje često vodi u ekstremna i devijantna ponašanja. Ova drama, a sada i predstava, poziva na suočavanje sa prošlošću ne bismo li zdravije živeli u budućnosti. Priča o pragrehovima i o tome da svaki naš postupak u sadašnjosti može u mnogome da determiniše budućnost naših potomaka, poziva na ličnu odgovornost i proziva pojedinca da deluje i prekine model nasilja.

Kakvo vas pozorište zanima?

- Pozorište duše, muzičko pozorište, istinski angažovano pozorište koje ne potcenjuje publiku i veruje da je prostor promene, pročišćenja... Pozorište koje je uzbudljivo i namenjeno svima po malo. Ne volim pamfletsko, elitističko, niti sterilno pozorište. Na uštrb preciznosti i čistote, uvek biram emociju i trenutak, makar on bio surov, prljav, ogoljen. Važno mi je da je pozorište deo kolektivnog čina, da je prostor sukoba, razmene stavova i mišljenja, pozorište koje je stalno po malo u klinču i tera na razgovor, promišljanje. Volim pozorište u kome vidim da se glumci osećaju udobno i svesno stoje iza njega. I na posletku, volim hrabro pozorište, ono koje ne igra na sigurno nego istražuje, ono koje je spremno na rizike, pa i po cenu velikog neuspeha. Jer, što bi rekao Nastasijević, „Ko je bez borbe pobedio, taj nema šta reći“.

Šta mislite da će videti publika na premijeri večeras?

- Publika će imati priliku da gleda jednu dramsku bajku, legendu, predstavu sa obiljem muzičkog repertoara koji istražuje srpsko izvorno pevanje i muziku. Gledaće jednu tešku predstavu koja se bavi temom nasilja, ali glorifikuje ljubav. Videće dvostruku porodičnu hroniku, jednu o rodoskrvnuću i jednu o zavađenim porodicama Podoljaca i Sirčana, a u celini jedan uzročno-posledični model nasilja.

Sigurno ste svesni da vas pozorišna publika sada dobrim delom doživljava kao rediteljku predstave o Dženis Džoplin. Koliko vam je to olakšalo novi posao u SNP, a koliko vam ga otežava?

- Lakše mi je utoliko što mi je ansambl poznat i da smo već uigrana ekipa. Razumemo se, lepo i posvećeno radimo, imamo poverenja jedni u druge i stvaramo kolektivno. Ovako kako smo radili ovu predstavu je stvarno pravi pozorišni kreativni čin u kome je svaka karika važna. Prošli smo kroz sve faze uspešno i uložili veliki napor i trud i kao pojedinci i kao kolektiv. Verujem da će se to videti. Teže mi je utoliko da prvi put radim sa pritiskom nekakvog očekivanja. Kada smo pravili Dženis, niko ništa nije očekivao, stvarali smo oslobođeni od pritiska. Sada je situacija drugačija i svi smo toga svesni, ali toliko smo u temi i procesu da iskreno ni ne stižemo da razmišljamo o tome.

Postoji li neki osnov da se ove dve režije uporede, bar kroz rad sa glumcima, ako ne i stilski ili žanrovski?

- Onaj ko bude odlučio da „Kod večite slavine“ gleda kroz prizmu predstave „Ko je ubio Dženis Džoplin?“ biće razočaran. Ovo je u svakom smislu apsolutno drugačija predstava. Kada to kažem ne mislim da je bolja ili lošija, mislim da drugačije komunicira sa publikom, služi se drugačijim sredstvima, izaziva potpuno suprotan osećaj i obrađuje dijametralno suprotnu temu. Jedino što može da poveže ove dve predstave je donekle način korišćenja muzike i njena zastupljenost, kao i energija kolektiva i zajedništvo.

Igor Burić