Соња Петровић, редитељка: Музика и драма

Соња Петровић се тако и овај пут бавила својеврсном загонетком. „Код вечите славине“ је назив кафане у којој се преплићу судбине ликова са породичним трагедијама. Енигма је што симболистички и ескпресионистички текст Момчила Настасијевића својом поетском, музичком структуром покреће више слојева значења, тиче се архетипова, сукоба ероса и танатоса, што је податно за читање, књижевну, психоаналитичку или метафизичку перцепцију, али тешко оствариво у форми ефикасне драмске изведбе. То је потврдила скромна историја постављања овог комада на сцену, али вечерас ће свакако бити исписане њене нове странице.

Режирајући текст „Код Вечите славине“ Момчила Настасијевића нико се никад није баш прославио. Многи га карактеришу недрамским, чак и антидрамским, шта сте ви видели у њему?

- Велика је фама, готово мистерија око овог текста у позоришним круговима. Нисам знала за то пре почетка рада. Разумем сада и зашто је то тако, али некако ми и није био циљ да се прославим, него да се суочим са њим, уђем у коштац са великим и комплексним делом, да од њега научим. Чињеница је да је у много чему недокучив, да је језик јединствен и захтеван и да је омеђен фаталностима. Али је у исто време магичан, бајковит, вишеслојан, инспиративан. Настасијевић је наш заиста фолклорни песник у дубоком смислу те речи. Он се бави најдубље закопаним тајнама које смо назвали мистеријама и легендама. Он рудари по нашим скривеним побудама и открива матерњу мелодију - мелодију душе нашег народа. Ја сам у њему видела објашњење конфузије нашег културног и националног идентитета. Ова драма је сва од слуха, од стања, од атмосфере, од набоја. Не бих рекла да је то антидрамски, само можда мало више припада музици него драми, јер више треба да се осећа него разуме у потпуности. У овом тексту сам видела идеју о прихватању грехова наших предака и нашег порекла и нужност помирења.

Како тај текст видите сада, након рада у Српском народном позоришту?

- Сада видим да ће ми свака будућа режија бити лакша, јер сам управо прошла кроз најтежи креативни процес до сада. Међутим, видим и нужност да се ова прича исприча сада још више него икада. Врло смо свесни да живимо на простору који је темпирана бомба или минско поље и да је питање само да ли ће неко и када да нагази на погрешно место. На неки давно закопани проблем или нерешено питање. Тема прећуткивања, заташкавања, заборављања и улепшавања прошлости, нешто је што дефинише моју генерацију која је одрастала градећи лажни или полуистинит идентитет у коме онда има простора за домаштавање које често води у екстремна и девијантна понашања. Ова драма, а сада и представа, позива на суочавање са прошлошћу не бисмо ли здравије живели у будућности. Прича о прагреховима и о томе да сваки наш поступак у садашњости може у многоме да детерминише будућност наших потомака, позива на личну одговорност и прозива појединца да делује и прекине модел насиља.

Какво вас позориште занима?

- Позориште душе, музичко позориште, истински ангажовано позориште које не потцењује публику и верује да је простор промене, прочишћења... Позориште које је узбудљиво и намењено свима по мало. Не волим памфлетско, елитистичко, нити стерилно позориште. На уштрб прецизности и чистоте, увек бирам емоцију и тренутак, макар он био суров, прљав, огољен. Важно ми је да је позориште део колективног чина, да је простор сукоба, размене ставова и мишљења, позориште које је стално по мало у клинчу и тера на разговор, промишљање. Волим позориште у коме видим да се глумци осећају удобно и свесно стоје иза њега. И на послетку, волим храбро позориште, оно које не игра на сигурно него истражује, оно које је спремно на ризике, па и по цену великог неуспеха. Јер, што би рекао Настасијевић, „Ко је без борбе победио, тај нема шта рећи“.

Шта мислите да ће видети публика на премијери вечерас?

- Публика ће имати прилику да гледа једну драмску бајку, легенду, представу са обиљем музичког репертоара који истражује српско изворно певање и музику. Гледаће једну тешку представу која се бави темом насиља, али глорификује љубав. Видеће двоструку породичну хронику, једну о родоскрвнућу и једну о завађеним породицама Подољаца и Сирчана, а у целини један узрочно-последични модел насиља.

Сигурно сте свесни да вас позоришна публика сада добрим делом доживљава као редитељку представе о Џенис Џоплин. Колико вам је то олакшало нови посао у СНП, а колико вам га отежава?

- Лакше ми је утолико што ми је ансамбл познат и да смо већ уиграна екипа. Разумемо се, лепо и посвећено радимо, имамо поверења једни у друге и стварамо колективно. Овако како смо радили ову представу је стварно прави позоришни креативни чин у коме је свака карика важна. Прошли смо кроз све фазе успешно и уложили велики напор и труд и као појединци и као колектив. Верујем да ће се то видети. Теже ми је утолико да први пут радим са притиском некаквог очекивања. Када смо правили Џенис, нико ништа није очекивао, стварали смо ослобођени од притиска. Сада је ситуација другачија и сви смо тога свесни, али толико смо у теми и процесу да искрено ни не стижемо да размишљамо о томе.

Постоји ли неки основ да се ове две режије упореде, бар кроз рад са глумцима, ако не и стилски или жанровски?

- Онај ко буде одлучио да „Код вечите славине“ гледа кроз призму представе „Ко је убио Џенис Џоплин?“ биће разочаран. Ово је у сваком смислу апсолутно другачија представа. Када то кажем не мислим да је боља или лошија, мислим да другачије комуницира са публиком, служи се другачијим средствима, изазива потпуно супротан осећај и обрађује дијаметрално супротну тему. Једино што може да повеже ове две представе је донекле начин коришћења музике и њена заступљеност, као и енергија колектива и заједништво.

Игор Бурић