Slobodan Savić, selektor Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine: Neprofilisana repertoarska politika

Slobodanu Saviću je ovo druga godina da bira najbolje predstave u Vojvodini.

Kakav je vaš opšti utisak o vojvođanskoj produkciji u aktuelnoj sezoni?

- Reč je o nešto slabijoj sezoni, iako sam prošle godine izabrao šest, a ove sedam predstava. I kvantitativno, i kvalitativno. prošle godine samo jedno pozorište nije prijavilo predstavu za selekciju, a ove ih je bilo tri. I druga pozorišta su imala manji broj premijera. Ako bih govorio isključivo o svom pozorišnom ukusu, onome što je moja šolja čaja u pozorištu, onda bih mogao da se pitam da li sam spustio svoje kriterijume. Ne, nisam. Prošle godine, od šest predstava koje sam izbarao tri su se bitno izdvojile, a ove godine su i po kvalitetu i po tematici mnogo ujednačenije i otuda sedam predstava u konkurenciji.   

Kada se govori o konceptu predstojećeg Festivala profesionalnih pozorišta, kako ste došli do njega?

- Nisam imao unapred pripremljen koncept. To bi značilo da na osnovu svojih svetonazora na silu uguravam predstave u selekciju. Na festivalu omeđenom Vojvodinom, kakva je produkcija, takva i selekcija. Kada radim selekciju za međunarodni festival kakav je “Joakim fest” u Kragujevcu, onda mogu da imam oformljen koncept za koji tražim predstave u celoj Evropi. Gledajući predstave u Vojvodini, izdvojile su se dve-tri struje, opredelivši me na polovini selekcije za slogan “Epsko i dramsko”.

Za decu još teže

Svojevrsna kriza, evidentnija nego u dramskoj, već dugo vlada i u vojvođanskim pozorištima koja neguju repertoar za decu i mlade. Slobodan  Savić je konstatovao da su samo tri profesionalna pozorišta iz Vojvodine prijavila predstave za festival. Njegovu selekciju za decu čine: “Nemušti jezik” Milivoja Mlađenovića, režija i adaptacija Jovan Grujić, (NP “Sterija” Vršac), “Pepeljuga”, po motivima bajke braće Grim, adaptacija i režija Dora Gimešti (NP “Toša Jovanović” Zrenjanin), “Divljožder” Jovana Carana (NP “Toša Jovanović” Zrenjanin), “Tri musketara” Aleksandre Glovcki, po istoimenom romanu Aleksandra Dime, režija Predrag Štrbac (Dečje pozorište Subotica), “Pozorištu s ljubavlju” Bonja Lungova i Konstantina Karakostova (Dečje pozorište Subotica).

Šta nam slogan „Epsko i dramsko” govori o vašoj selekciji?

- Ako pogledamo selekciju i redosled predstava koji je jako bitan, onako kako je saopšten, uviđamo dramaturgiju festivala. “Semper idem”, “Travnička hronika”, “Ana Karenjina”, dramatizacije su velikih romana. ostale, sa izuzetkom “Gustava”, klasični su dramski tekstovi. U pozorištu je vrlo izazovno i zahtevno uraditi dramatizaciju proznih dela, pogotovo kad je reč o Tolstoju, Andriću, pa i Leboviću. Dramskim predlošcima urađenim na savremen način otvorena su ključna pitanja socijalnog, pa i političkog života, uz niz egzistencijalnih tema. Mimo koncepta, to je po mom mišljenju i sedam najboljih predstava u Vojvodini.

Šta mislite o aktuelnom reprtoaru pozorišnih kuća u Vojvodini?

- Uz opštu oskudicu, nedostatak para, osim toga postoji i nedostatak ideje, koncepta i dosledne repertoarske politike.

Da li to znači da se repertoari kreiraju stihijski ili je prepušteno izboru gostujućih reditelja?

- Ne bih rekao da je stihijski, niti da je prepušten redteljima. Samo sam prmetio da repertoari nisu jasno profilisani.

Pošto redovno pratite rad pozorišta u celoj Srbiji, može li se ista ocena izreći i na tom nivou?

- Ono što važi za Vojvodinu, važi i za celu Srbiju. Ne zna se kojoj publici i na koji način se pozorišta obraćaju svojoj publici.  

Igor Burić