„SLIKA NEPOZNATOG” U NARODNOM POZORIŠTU „TOŠA JOVANOVIĆ” U ZRENJANINU Dekonstrukcija žanrova

Iako još na početku naizgled jasno postavljena radnja bliska savremenim pseudourbanističkim tendencijama - investiciono rušenje (z)grada - još brže će postati jasno da se u romanu „Izložba” jedna zgrada ruši zajedno sa stanarima - što čini da do kraja ostane enigma mnogo toga, i u pogledu vremena radnje, i u pogledu prvog lica - pripovedača, stilskog postupka... Sasvim izvesno je samo to da je jezik pisca, njegov ritam, galerija likova, događaja, situacija, opisa, veoma slikovita, odakle je i moguća asocijacija iz naslova.

Baš zbog te „likovne instalacije” romana, ekspresivnih, jarkih boja, još više se ističe podvig Une Đelošević i Nikole Zavišića, koji su Kajtezov roman adaptirali, scenografisali, koreografisali, režirali, a Đorđe Milosavljević dramatizovao, kako bi u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović„ kreirali „Sliku nepoznatog”. Aluzija iz njihovog naslova donekle razrešava enigmu romana - ne znamo mi baš uvek ko smo i sa čim imamo posla kada živimo, ako konsultujemo samo racio. Ako bi u likovnom to mogla da bude slika Đorđa De Kirika, u filmskom, pa i pozorišnom jeziku Nikole Zavišića, pogotovo kad se vidi šahovski pod i zavesa, to bi svakako moglo da bude nešto što podseća na Dejvida Linča.

Predstava počinje konferansijeom Ivana Đorđevića i Jelene Šneblić. Oni, kao, vode program proslave Dana pozorišta, upozoravajući gledaoce da ne pokušavaju da prate radnju, traže smisao u lavirintu svesti, za pisca kažu da je bacio pasoš 1991. i održao reč... A onda se iz tog prologa polako, ali sigurno počinju da otimaju glumci - likovi, počinju da teku slike, čuju zvuci i predstrava je počela i pre nego što Ivan Đorđević i Jelena Šneblić pokažu da su oni, kao, i pripovedači i ljudi kao ljudi u publici. Sve postaje jedno veliko - kao, što će reći kobajagi.

Dekonstrukcija pozorišne realnosti, metateatarski jezik, pozorište u pozorištu i kako se sve još ne zove postupak otvaranja mehanizma jedne predstave, uvek je zanimljiv zato što umesto ukidanja jedne, nazovimo to iluzije, stvori niz novih. A u predstavi „Slika nepoznatog” planova ima „mali milion”, pa glumci osim ispred zavese, nastupaju i iza nje, gde njihovu igru prati kamera i emituje je uživo na zastoru koju je ujedno i deo scenografije.

Najupečatljiviji je Igor Filipović koji igra Vladicu Perca, jednog od glavnih likova romana, stanara oko kojeg se vrti dobar deo misteriozne radnje nalik na epizode kultne serije „Zona sumraka”. Filipović Perca igra ga na izrazito karikaturalan način, kao da je reč o jednom od likova iz „Letećeg cirkusa Montija Pajtona”. Zgrčene ruke i otresito razbacujući noge dok hoda, Vladica Perc predstavlja otelotvorenje histerika, koji stalno psuje i svojim impulsivnim, nekontrolisanim reakcijama izaziva smeh u publici, a strahopoštovanje među komšijama, ostalim likovima u predstavi.

Ljubiša Milišić je Radža, poluhipik umetnik i majstor tetovaže, koji raskalašno provodi vreme i krade bogu dane, kako se to popularno kaže. Sara Simović je živahna devojka Aida, koja opčinjava stanare. Njen deda Oktavijan sa pričama na granici kiča još je jedno uzbudljivo ostvarenje Zvonka Gojkovića... Blagovesta Vasileva kao saradnica na scenografiji i Vesna Teodosić kao kostimografkinja pažljivim izborom boja, tekstura i materijala značajno su doprineli otkačenosti likova i likovnih delova predstave.

Posebnu pažnju privlači još jedan plan koji je kreiran u pozadini, takođe u sadejstvu sa kamerom i slikom, a vidljiv je i golim okom. Njega čine maketa zgrade, automobilčić, stanari, kao figure u jednoj vrsti dečje igre koja bi se mogla nazvati i lutkarskim pozorištem. Ovaj plan nije samo ilustrativan, nego se pojavljuje kao paralelan tokovima radnje na proscenijumu. Takođe je deo glumačkih zadataka.

Sa strane cele ove scenske kompaserije, postavljen je mali „Orfov instrumentarij” kako sam ga prvobitno nazvao, zbog udaračkih, perkusionističkih svojstava zvuka koji je emitovao pod naletima glumaca. Namerno ovo karakterišem tako kao da je stihijski kreiran, a zapravo zvuk, muzika u predstavi „Slika nepoznatog”, od veoma funkcionalnog „bulažnjenja” Ljubiše Milišića na gitari, pa do ovog „Orfovog instrumentarija” za koji ću u programu pročitati da je deo riznice glumca Zvonka Gojkovića, otvara čitav novi, ritualni svet čitanja. Muzikalnost, iako se opredelio za likovni izraz u naslovu, u mnogo čemu jeste osnovna karakteristika romana Miodraga Kajteza, a u predstavi ona budi čula i recepciju na nivou slušanja, a ne samo gledanja i eventualnog (ne)razumevanja. Najlepša scena u predstavi zato i jeste njen sami kraj u kojem se glumci - lutkari - muzičari, posle jednoipočasovnog vatrometa svih mogućih scenskih radnji, pet do deset minuta, teško je za proceniti, posvete samo slici i muzici.

        Igor Burić