„Sin zemlje“ u Pozorištu „Deže Kostolanji“ u Subotici

Ima li njihova veza šansi na uspeh? Šta roditeljstvo znači za njihov individualni život?

Čak i iz ovih pitanja se vidi koliko smo u stanju da zaboravimo na pogled iz dečjeg ugla. A u predstavi „Sin zemlje“ Gunile Boetius, u režiji Matea Heđmegija, u subotičkom Pozorištu „Deže Kostolanji“, taj pogled nam je stalno ispred nosa, u prvom planu. Dečak Kale (Gabor Mesaroš) je rođen bukvalno zakovan za zemlju. U zemlji. Njegovi roditelji Anja (Timea Filep) i Bjern (Boris Kučov) ne pitaju se kako je to moguće, nego se nose sa tim. Ova fantastična drama tako otvara pitanje položaja dece u svetu, njihovog i našeg odnosa sa prirodom, a elementi apsurda joj pomažu da otkrijemo i jednu običnu priču savremenog društva sagledamo iz potpuno novog ugla.

Predstava je i režirana tako kao da je savršeno normalno sve što se dešava, pa i kad „drvočupač“ dođe u sred šume da izbavi dečaka. A priča počinje ovako:

- Zanesen ljubavnim pojem ptica na izletu, jedan par vodi ljubav i dete koje se rodi postaje zatočenik tog čina i odnosa između roditelja, istovremeno pokušavajući da ostvari sve što mu je na dohvat ruku. Sa tom razlikom da je to u drami, pa i predstavi, prikazano tako da dečak Kale ne raste u dečjoj sobi, nego usred zemlje, u prirodi. To situaciju simbolički i po značenju čini mnogo potentnijom, izoštravajući i odnose, odnosno karakterne osobine likova koji se roditeljima pridružuju u staranju o detetu - Babe (Andrea Verebeš) i sveštenika Kita (David Buboš), koji do kraja aktivno učestvuju i u roditeljskim, i u bračnim razmiricama supružnika.

Dakako da ovaj dramaturški postupak – polovina lika zakopana do pojasa - podseća na onaj Semjuela Beketa, iz drame „Srećni dani“. Ogoljen do pasa i zatrpan zemljom na sred pozornice, dečak Kale, pogotovo zbog korpulentne građe glumca Gabora Mesaroša koji ga igra, deluje nadrealno, na momente kad ispruži ruke zaista poput nekog drveta. Glumac koristi svu moć onog dela fizičkog aparata koji mu je preostao na sceni da nizom promena u intonaciji, ritmu i načinu igre, plastično i dramski vrlo uverljivo prikaže čitav dijapazon verbalnih i neverbalnih radnji koje prikazuju dete od njegovog najranjivijeg uzrasta, do već stasalog momčića. Psihofizički gledano, ovaj metaforički postupak, jasno i dirljivo ukazuje na vezanost dece za roditelje, kao i na njihovu potrebu za osamostaljenjem, razvijanjem vlastite otpornosti i snalažljivosti, kako bi preživeli.

Timea Filep u ulozi majke Anje prvo veoma snažno i strastveno štiti svoje „nedonošče“, što će kasnije da se prelije u nemoć da tu brigu pruži i izdrži, i u potrebu za drugom vrstom izliva strasti, u novootkrivenoj, naizgled slobodnoj ljubavnoj vezi sa sveštenikom Kitom. Ona je stalno ta koja preuzima inicijativu, što je glumica znala jako lepo da pokaže na sceni eruptivnim pokretima tela i vibrantnim glasom, a malim gestovima grčenja, biranim statičnim položajima, ravnom linijom govora kada je nesigurna, zapitana ili tužna.

U navali takozvanog ženskog principa na sceni se Timei Filep barabar pridružila Andrea Verebeš kao njena majka, Baba, koja je sa takođe dubokim, ali skrivenim zanosom u glasu i ležernim pokretima, u kontrapunktu Anjinim, zavodljivo odavala ženu koja je to što prolazi njena kćerka već sve prošla i sada pokušava dostojanstveno da ode sa ovoga sveta.     

Boris Kučov je znao jako dobro da izvuče komične note isprva nespretnog držanja oca Bjerna, kasnije odlučnog da izvuče svoje dete i spasi ga od prirode, što će se pokazati kao uzaludna misija ukoliko nije usklađena sa ostalim elementima porodične zajednice, pa i društva, u vidu socijalne podrške. Kučov je lepo prikazao i ogorčenost, odbrambeni stav kada posle raspada veze ostaje sam da se brine o sinu. Držanje u stavu koji ne dozvoljava ni njemu da se okrene i krene dalje, možda više, a ne zajedno sa sinom, u rupu.

Kit Davida Buboša, iako najmanje zastupljen u komadu, pa i predstavi, ima velike potencijale za učitavanje značenja kako na ime njegovog lika - sveštenika, tako i u ime postupaka – pristanaka i potreba koje ima prvo u odnosu na pomoć u podizanju deteta, metafizičku pozadinu problema, a zatim i na krajnje ljudsku prirodu, potrebu za ženom i izmaglicom iznad čaše vina i pogleda na vodu plavog mora.

Sve pohvale reditelju Heđmegiju koji je očigledno znalački, sa idejom i smislom za realizaciju, vodio glumce i svoje saradnike, stvarajući predstavu snažne, sugestivne atmosfere poetičnog prikaza jedne važne, ako ne i najvažnije teme. Muzika Krištofa Urbana je tu bila najdiskretniji, a vrlo važan emotivno-ritualni elemenat, jer u njenom stvaranju na sceni osim elektronske matrice pojanjem se pridružuju i glumački glasovi.

Scenografija Ane Fekete je upotrebljavajući prirodne materijale – zemlju, drvo, da bi u dominantnom delu pokretnog, zadnjeg zida, u stvari neke vrste kulise koja pokazuje strujanje vazduha i fini, nepostojani sloj zaštite od jačih, prirodnih elemenata, prešla u potpuno artificijelni materijal – najlon. Kostimografija Kate Pete je slikajući likove u crvenu, plavu, zelenu ljubičastu i boju zemlje, sasvim jednostavno i napadno, ali vizuelno jako efektno i u skladu sa estetikom cele predstave, dala naznake o kakvim principima se u vezi ovih likova radi. Dizajn svetla Roberta Majoroša još jednom je pokazao o koliko se važnom segmentu predstave radi, bez kojega prethodno navedeni ne bi imali šanse da dođu do izražaja, a pri tome ta igra svetla znala je da bude i poptuna priča za sebe, tačno određujući fokus pažnje gledalaca u stvaranju doživljaja.

Predstava „Sin zemlje“ ima još jedan iznenađujući detalj – kraj koji je više nešto kao novi početak. Kraj koji vraća priču na početak i otvara novi set pitanja. Koliko smo vezani za prirodu i kada se možemo osloboditi od nje?   

Igor Burić