ŠEKSPIROV „MAGBET” NA SCENI SNP-a Košmar usred nesanice

Ova refleksija koja dovodi u vezu Šekspirove stihove iz “Bure” sa komadom “Magbet”, centralni je motiv predstave “Magbet”, koju je adaptirao i režirao Nikita Milivojević, a nedavno je prvi put izvedena u Srpskom narodnom pozorištu (koprodukcija sa Novosadskim pozorištem, Beogradskim dramskim pozorištem, Šekspir festom Čortanovci i Budva grad teatrom).

Košmar, jer, ne vidi se u predstavi toliko ko je on i šta je on, gde mu je kruna i zašto na glavi, koliko se vidi to da je Magbet izgubljeni, raspadnuti čovek u krvoločnoj tiradi, dok i njega smrt ne pronađe i sastavi. Predstava bi se zbog upadljivog izostanka velike većine teksta i dramaturškoj obradi koja likove često svodi na simboličke i pojavne funkcije, a rediteljski ceo “škotski dvor” pretvara u muzičko-scenske, audio-vizuelne kulise jednog sna, sa izrazito fizičkom, ekspresivnom igrom glumaca, mogla nazvati koreodramom, čak i savremenim plesom, ili bar igrom.

Naravno da u ovakvoj podeli nema puno traga i glasa od Šekspirove dramske mudrosti i veličine, kad je za svog junaka izabrao Magbeta, uvodeći ga kao časnog čoveka sa svetla dana u odaje tame, gde počinju da mu se priviđaju noževi, a raste neobjašnjiva žudnja za moći. Neka vrsta doslednosti čak biva narušena intervencijama da se scenosled promeni, pa Magbet kralja viđa mrtvog i pre nego što ga ubije, ali sve to manje je važno, jer u predstavi ko tekst nikad nije čuo ni video, neće ga ni tražiti, a kamoli naći. Šekspirov, istina, znameniti tekst, postao je poligon za neku drugu, drugačiju vrstu čitanja, kako se to kaže, ne u kontekstu klasične dramske umetnosti. To može biti i vrednost po sebi, nešto sasvim novo i drugačije, ali ako onda bar neka ili sva čula uživaju i pobuđuje se emotivna reakcija u gledaocu, koja je izostala bar u jednom pojedinačnom slučaju – mom ličnom.

Pitao sam se da li je to zbog udaljenosti od izvora igre na sceni Srpskog narodnog pozorišta, ritma igre ili niza nepovezanih asocijacija koje se čas rađaju na planu teksta, čas deluje da su iz slobodne uobrazilje reditelja, glumaca i, verovatno, ostatka autorske ekipe. Zapravo, shvatio sam da moja svojevrsna pobuna protiv predstave dolazi iz razuma, koji je ne shvata, radnju ne može da poveže, a njen izvor nije bio dovoljno snažan da ga “prevari” i zanese.

Gledajući scene u kojima jedan Magbet za raspravu sa sobom šta to i zašto čini ima još dva Magbeta, ledi Magbet nisam uspeo ni da izbrojim, sem da primetim da poput neke utvare pere kosu u lavoru, a znaju da je označe i prazna dečja kolica; zatim scene pozorišta senki koje prodiru i na proscenijum, u vidu kolone predvođene jedinom pravom kraljevskom figurom u predstavi, krunisanom lobanjom – Smrću, zaista sam znao da se zablenem, i uživim, ali nekako sam uvek ostajao svestan i veličine, i dubine scene, i pozorišne sale, i publike oko mene, i Šekspira koji je napisao mnogo više.

Na šta je onda Nikita mislio kad je smislio ovo? Na to da je broj tri dovoljno “začaran”? Na to da je sve to zato što kralj i kraljica Magbet nisu imali dece? Na to da će publika ostati zapanjena ili slobodnim asocijacijama povezati ono što intelekt ne može da svari? Pitao sam se. Nisam mogao da se oduprem.

A predstava nije ružna. Uglavnom je lepa. Uz lepotu slika, lepotu zvuka, lepotu poroka, odrekla se samo lepote jezika.

Branislav Jerković, shvatio sam kasnije, Magbet je koji razmišlja, razgovara, bar sa Ledi Magbet. Realan, dramski lik. Gabor Pongo je Magbet koji je rastrzan, ubica sa krivicom, budan u snu, a sanja na javi, podložan uticaju ledi Magbet. Magbet Arpada Mesaroša je ubica koji uživa u pohoti i sladostrašću sa Ledi Magbet na putu ka Smrti. Likove i imena glumica nisam uspeo da povežem. Mrak je i na sceni, a ove znam bolje, domaći su za mene u ovoj koprodukciji.

Za Frojda su snovi bili kraljevski put u nesvesno, a Magbet koji je ubio san, u sred Šekspirove Škotske kao nesanice, savršen za studiju slučaja.

Hodorovski je isticao kako nam snovi često budu tako stvarni da se budimo oznojeni. Zašto onda stvarnost malo teže prihvatamo kao san?

Ko su onda u Magbetu čuvene veštice/ suđaje, čudne tri sestre, a da nisu Čehovljeve, ili možda jesu, na neki način?

Zašto se u našem narodu kaže da onaj koji sluša šta mu smrt poručuje radi samo dobro?

Da li Magbet i njegova Ledi ubijaju samo zato ne bi li održali privid kontrole i vlasti nad svojim životom i tako zlo-ćineći odgonetaju zagonetno proročanstvo – usud svih da hteli, ne hteli, srljaju u ponor?

Iako učim da volim pitanja bez odgovora i onog koji ih postavlja, ova gore su ona s kojima bih više voleo da sam video da je i predstava komunicirala. A njoj kao da je bilo dovoljno ono Šekspirovo da sem nestvarnog ništa stvarno nije, da život zna da bude priča bez značenja, jednog idiota...

“Magbetu” Nikite Milivojevića kao da je dovoljno da bude groteskan. Najteža presuda ona za ubistvo sna, a kazna lutanje, stolovanje tronom nesanice i nesvesnog shvaćenog kao “koješta” u nizu kabaretskih scena. Nema mučenja nekim novim smislom, značenjem i čitanjem koje bi nas nateralo da preispitamo odnos. “Magbet” Nikite Milivojevića zapravo potvrđuje da danas mnogo šta ima pravo da se doživi kao besmisleno.        

Igor Burić