ШЕКСПИРОВ „МАГБЕТ” НА СЦЕНИ СНП-а Кошмар усред несанице

Ова рефлексија која доводи у везу Шекспирове стихове из “Буре” са комадом “Магбет”, централни је мотив представе “Магбет”, коју је адаптирао и режирао Никита Миливојевић, а недавно је први пут изведена у Српском народном позоришту (копродукција са Новосадским позориштем, Београдским драмским позориштем, Шекспир фестом Чортановци и Будва град театром).

Кошмар, јер, не види се у представи толико ко је он и шта је он, где му је круна и зашто на глави, колико се види то да је Магбет изгубљени, распаднути човек у крволочној тиради, док и њега смрт не пронађе и састави. Представа би се због упадљивог изостанка велике већине текста и драматуршкој обради која ликове често своди на симболичке и појавне функције, а редитељски цео “шкотски двор” претвара у музичко-сценске, аудио-визуелне кулисе једног сна, са изразито физичком, експресивном игром глумаца, могла назвати кореодрамом, чак и савременим плесом, или бар игром.

Наравно да у оваквој подели нема пуно трага и гласа од Шекспирове драмске мудрости и величине, кад је за свог јунака изабрао Магбета, уводећи га као часног човека са светла дана у одаје таме, где почињу да му се привиђају ножеви, а расте необјашњива жудња за моћи. Нека врста доследности чак бива нарушена интервенцијама да се сценослед промени, па Магбет краља виђа мртвог и пре него што га убије, али све то мање је важно, јер у представи ко текст никад није чуо ни видео, неће га ни тражити, а камоли наћи. Шекспиров, истина, знаменити текст, постао је полигон за неку другу, другачију врсту читања, како се то каже, не у контексту класичне драмске уметности. То може бити и вредност по себи, нешто сасвим ново и другачије, али ако онда бар нека или сва чула уживају и побуђује се емотивна реакција у гледаоцу, која је изостала бар у једном појединачном случају – мом личном.

Питао сам се да ли је то због удаљености од извора игре на сцени Српског народног позоришта, ритма игре или низа неповезаних асоцијација које се час рађају на плану текста, час делује да су из слободне уобразиље редитеља, глумаца и, вероватно, остатка ауторске екипе. Заправо, схватио сам да моја својеврсна побуна против представе долази из разума, који је не схвата, радњу не може да повеже, а њен извор није био довољно снажан да га “превари” и занесе.

Гледајући сцене у којима један Магбет за расправу са собом шта то и зашто чини има још два Магбета, леди Магбет нисам успео ни да избројим, сем да приметим да попут неке утваре пере косу у лавору, а знају да је означе и празна дечја колица; затим сцене позоришта сенки које продиру и на просценијум, у виду колоне предвођене једином правом краљевском фигуром у представи, крунисаном лобањом – Смрћу, заиста сам знао да се забленем, и уживим, али некако сам увек остајао свестан и величине, и дубине сцене, и позоришне сале, и публике око мене, и Шекспира који је написао много више.

На шта је онда Никита мислио кад је смислио ово? На то да је број три довољно “зачаран”? На то да је све то зато што краљ и краљица Магбет нису имали деце? На то да ће публика остати запањена или слободним асоцијацијама повезати оно што интелект не може да свари? Питао сам се. Нисам могао да се одупрем.

А представа није ружна. Углавном је лепа. Уз лепоту слика, лепоту звука, лепоту порока, одрекла се само лепоте језика.

Бранислав Јерковић, схватио сам касније, Магбет је који размишља, разговара, бар са Леди Магбет. Реалан, драмски лик. Габор Понго је Магбет који је растрзан, убица са кривицом, будан у сну, а сања на јави, подложан утицају леди Магбет. Магбет Арпада Месароша је убица који ужива у похоти и сладострашћу са Леди Магбет на путу ка Смрти. Ликове и имена глумица нисам успео да повежем. Мрак је и на сцени, а ове знам боље, домаћи су за мене у овој копродукцији.

За Фројда су снови били краљевски пут у несвесно, а Магбет који је убио сан, у сред Шекспирове Шкотске као несанице, савршен за студију случаја.

Ходоровски је истицао како нам снови често буду тако стварни да се будимо ознојени. Зашто онда стварност мало теже прихватамо као сан?

Ко су онда у Магбету чувене вештице/ суђаје, чудне три сестре, а да нису Чеховљеве, или можда јесу, на неки начин?

Зашто се у нашем народу каже да онај који слуша шта му смрт поручује ради само добро?

Да ли Магбет и његова Леди убијају само зато не би ли одржали привид контроле и власти над својим животом и тако зло-ћинећи одгонетају загонетно пророчанство – усуд свих да хтели, не хтели, срљају у понор?

Иако учим да волим питања без одговора и оног који их поставља, ова горе су она с којима бих више волео да сам видео да је и представа комуницирала. А њој као да је било довољно оно Шекспирово да сем нестварног ништа стварно није, да живот зна да буде прича без значења, једног идиота...

“Магбету” Никите Миливојевића као да је довољно да буде гротескан. Најтежа пресуда она за убиство сна, а казна лутање, столовање троном несанице и несвесног схваћеног као “којешта” у низу кабаретских сцена. Нема мучења неким новим смислом, значењем и читањем које би нас натерало да преиспитамо однос. “Магбет” Никите Миливојевића заправо потврђује да данас много шта има право да се доживи као бесмислено.        

Игор Бурић